Školski sistem u Austriji

Opšta školska obaveza u Austriji počinje sa šestom godinom života i traje devet godina. Može se birati između privatnih i državnih škola, pri čemu je udeo privatnih škola u Austriji prilično nizak.

Zanat je kao strucno obrazovanje jako cenjen - 40% svih zaposlenih u Austriji poseduju zavrsen zanat kao najvise obrazovanje. Medjutim, cak 78% omladinaca se odlucuje za upis strucnog obrazovanja.

Osnovna skola traje od prvog do četvrtog razreda. Nakon toga se u zavisnosti od ocena iz nemackog i matematike deca usmeravaju ili u nižu i potom višu gimnaziju (AHS) ili u višu osnovnu skolu. Da bi se dobila mogucnost upisa u gimnaziju, dete mora da ima cetvorku ili peticu iz ova dva predmeta u 3. i 4. razredu osnovne skole i da dobije preporuku učiteljice. Postoje tri vrste gimnazija: realna - u kojoj je težište na prirodnim naukama, regularna - u kojoj je težište na društvenim naukama i ekonomska gimnazija.

Naravno, ako želite da vam dete upise fakultet jako je preporučljivo da pohadja AHS (gimnaziju). Ovo nam je i I uciteljica prenela, mada sam čuo neke roditelje iz nasih krajeva koji su se žalili da je gimnazija preteška i da se dosta naše dece odlucuje za BHS (ekvivalent npr. srednoj ekonomskoj ili masinskoj skoli).

Vise informacija o temi mozete naci na sledecoj web adresi:

http://www.bic.at/downloads/yu/brftipps/0_1_bildungssystem_sr.pdf

Za nas je sve ovo bio pomalo neprijatano, jer je I morala da savlada nemački za godinu dana i da u četvrtom razredu dobije najbolje zaključne ocene (naravno ne želimo da prenosimo preterana ocekivanja na dete, ali je generalna ideja bila da I treba da ide u AHS). Sa matematikom nije bilo problema, ali je jezik bio izazov. Rekao bih da ovakav školski sistem ima mnogo nedostataka da i da se selekcija dece vrši previše rano.

Kao veliku prednost školstva u Austriji vidim organizaciju van nastavnih aktivnosti. Skoro svake sedmice učenici idu u posetu bibliotekama, muzejima i parkovima. Razni kursevi i sporske aktivnosti se organizuju takodje u školi (od strane trećih lica), tako da roditelji ne moraju da jure posle posla da vode decu na karate, tenis ili školu klavira. Iz moje perspektive organizacija rada je skoro pa savršena. Takodje, bitan detalj je da celodnevne osnovne škole imaju svoj restoran u kojem učenici mogu da izaberu izmedju nekoliko ponudjenih obroka. Buduci da I ostaje u školi celi dan ovo nas je resilo dosta briga oko zdrave ishrane. Važno je reči da je I bila veoma zadovoljna kvalitetom hrane.

Škole svake godine dobijaju 4-5 autonomnih dana koje same mogu da koriste i rasporedjuju kao neradne dane u toku skolske godine. Svake godine savet roditelja donosi odluku o koristenju autonomnih dana i obicno se oni koriste da bi se spojili neki praznici. Jako prakticno.

Od 2018 godine, dva autonomna dana će se automatski uzimati od škola da bi se pokrio novouvedeni jesenji raspust krajem oktobra. Naime, tada u Austriji ima par državnih praznika sa dan-dva razmaka, tako da je vlada donela prilično dobru odluku da uvede obavezan raspust za sve škole, umesto da škole biraju da li će ove praznike da povežu ili ne. Ovo je dobra odluka iz prostog razloga što su se roditelji kojima jedno dete ide u osnovnu školu, a drugo dete u gimnaziju mogli naći u situaciji da jedno dete ima povezan sedmodnevni raspust, a drugo nema.

Svaka škola ima web sajt koji se svakodnevno ažuirira sa poslednjim obaveštenjima tako da možete pratiti kojim danima dete ima skracenu nastavu, kada se radi, a kada ne i sl. Pored toga, na početku svakog semestra, deca dobijaju listu školskih dogadjaja, izabranih autonomnih dana i sl.

Interesantan detalj vezano za ćkolu mi je bio i da deca moraju da pišu isključivo naliv-perom. Ovo mi se u početku činilo jako neobicnim, ali sam posle uvideo da je tekst napisan naliv-perom mnogo lepši i uredniji i da deca potpuno nesvesno slova pišu  vodeci racuna o tankoj i debeloj liniji. Definitivno mogu da preporucim ovaj pristup i skolama u Srbiji.

Takodje, na početku školske godine u osnovnoj školi smo dobili tabelu na A4 papiru sa rečima koje će deca da uče u prvom polugodištu sa promenama po rodovima. Ovde se vidi velika prednost srpskog jezika koji znate da pišete čim ste naučili latinicu/ćirilicu. U nemackom, slično kao i u engleskom pisanje svake reči morate da ucite posebno, a za nepravilne glagole morate da učite napamet  i kako se pišu u razlicitim vremenima.

Sto se pristupa nastavi tice, on je neuporedivo bolji od onoga u Srbiji. Učiteljice su mnogo više posvećene deci i mnogo vise pažnje se posvecuje potrebama dece. Npr. kada je I krenula u skolu, učiteljica je sedela celu prvu nedelju sa njom u klupi. Secam se kako smo u Beogradu morali da učimo definicije pojmova u Svetu oko nas (sta je priroda, sta je sliv reke, kako da nadjete neku adresu i sl). Takav pristup je zaista beskoristan, jer se definicije zaborave u roku od par dana i sav trud pada u vodu. Ono sto primecujem ovde jeste da se definicije uglavnom ne uce (bar ne u osnovnoj školi), već decu vode da vide kako izgleda usće reke, šetaju oko škole pokusavajći da nadju zadanu adresu koristeći mapu, i sl.

Takodje, ono sto primećujem jeste da postoji dnevna interakcija izmedju roditelja i škole. Svaki dan dobijamo razna obavestenja, svaki dokument moramo da potpišemo kako bi se uverili da smo ga pročitali i svaka bitnija odluka na nivou škole se prvo najavi roditeljima putem e-mail-a i onda roditelji imaju priliku o njoj da diskutuju.

Kao jedan jako lep primer odnosa prema pravim vrednostima mogu da spomenem i "Lesenacht" ili "Noc citanja" koji je I imala. Deca su tu noć morala da dodju u školu sa vrećom za spavanje, pidžamom, baterijskom lampom i omiljenom knjigom i da prespavaju u školi. Za I je to bilo zaista uzbudljivo iskustvo, praktično kao da ide na kampovanje. Kada sam je doveo uskolu uvece u 18:00, video sam da su deca sedela u krugu i čitala knjige sa baterijskim lampama dok su u sredini zapalili gomilu sveća. 

Sve u svemu, ono sto sam mogao da primetim jeste da medju decom i nastavnickim kadrom uopste nema nervoze, da se sve zavrsava dogovorom i da je komunikacija ispunjena iskrenom medjusobnom ljubavlju.

Ono što mi se ne svidja jeste velika razlika u težini nastave izmedju osnovne škole i gimnazije. Iako decu već u četvrtom razredu pokušavaju pripremiti za gimnaziju, jaz je i dalje preveliki. Nama je dodatan problem bio u tome  što je I išla u GTVS i nije nikada imala zadaću koju je trebala uraditi kući. Kada je krenula u gimnaziju, zadaće su bile svakodnevne i prilično obimne. Na početku se I nije najbolje snašla tako da smo par puta morali za razgovor sa profesoricama zbog propuštenih zadaća. Inače ako dete propusti tri-četiri zadaće, gotovo je sigurno da ćete morati na razgovor u školu.

Gimnazija u koju I ide je jako stroga. Ukoliko dete ima odlučnu ocenu na svim pismenim zadacima ali je zaboravilo da uradi više od tri-četiri zadaće u semestru, smanjiće mu ocenu iz predmeta. Isto je i ukoliko se ne javlja na času. Pravila su stroga i čini mi se nepravedna. Jedna utešna stvar je što se sistematski primenjuju.

U nižoj gimanziji deca na početu dobiju plan svih pismenih zadataka u toku semestra tako da nema stresa oko toga da li će učiteljica zadati nenajavljeni kontrolni. Po meni je ovo mnogo zdravije za decu, jer je poenta da deca izadju iz škole sa znanjem, a ne da budu potpuno spremna svaki čas i pod stresom da li će biti prozvana da odgovaraju.  Koliko sam razumeo, u starijim razredima deca mogu ponekada da dobiju i nenajavljene testove.

Knjige deca uglavnom nemaju, i većina gradiva se uči iz svesaka, što se meni lično ne svidja.

U školama nema apsolutno nikakvog nasilja (bar je to naše dosadašnje iskustvo). Jako mi se svidja što se ujutro ispred većine osnovnih škola nalazi policajac koji reguliše saobraćaj i prevodi decu preko ulice.

Prvi skolski dani u novoj skoli

Nikada necu zaboraviti pogled u koji je I imala kada sam je doveo u novi razred i pozdravio se sa njom. Ali bila je jako hrabra i sve je proteklo mnogo lakše nego što sam očekivao. I se nije žalila, a nas je potpuno oduševilo to što je prvi dan dobila pozivnicu za proslavu rodjendana od drugarice iz razreda i to napisanu na srpskom jeziku. Ispostavilo se da je jedna devojčica iz njenog razreda kćerka austrijskih diplomata koji su živeli nekoliko godina u Podgorici. Devojčica se tamo rodila i išla u vrtić, i cela porodica je za četiri-pet godina naučila da priča srpski (crnogorski) potpuno tečno.

Posle par dana škole smo imali prvi razgovor sa učiteljicom. Rekla nam je da će sa I sve biti u redu, da ima osećaj da će napredovati lepo i da će brzo savladati jezik. Rekla nam je je da nema govora da I treba da se vrati jedan razred i da će I jednostavno nastaviti gde je stala u Srbiji. Takodje nas je informisala da u Austriji deca doseljenika imaju pravo da budu isključena iz sistema ocenjivanja dve godine, ali da će ona pratiti napredak i ako I bude savladala jezik brže, preložice da ocenjivanje počne i pre isteka ove dve godine. 

Elem, za ova dva preostala meseca do kraja školske godine, učiteljica nije želela da I opterećuje sa domaćim zadacima. Matematika nam je svakako išla lepo, rekao bih da su u Srbiji već bili prešli neke teme koje ovde u Austriji još uvek nisu dotakli, čak ni u trećem razredu. Npr. I je vec u prvom razredu u Beogradu morala da rešava jednačine sa jednom nepoznatom, dok se ovo u Austriji uči mnogo kasnije.

U medjuvremenu smo našli  privatnog profesora nemackog u Becu kojeg posećujemo i dalje jednom sedmicno po jedan i po sat. Mi nismo bili od preterane pomoći u učenju, jer nas je I vrlo brzo prestigla sa svojim znanjem nemačkog jezika. Iskren da budem, danas, posle 4 meseca škole, sramota me je da čitam tekst na nemackom pred njom. Moj nemački zaista zvuci kao da sam dosao iz Sibira, dok ona  sve umlaute izgovara savrseno. :)

Završetak drugog razreda je za mene je bio emotivan trenutak. Prva dodela diploma u novoj školi i novom okruženju. Kada smo ujutro stigli ispred škole, zatekli smo roditelje dece koja idu  u isti razred sa I kako dele ruže. Oni su se već organizovali i kupili cveće koju deca treba da poklone učiteljici i rezervisali sto u obliženjem restoranu kako bi roditelji i deca zajedno proslavili završetak školske godine. Kako će se kasnije ispostaviti, zajedničke večere dece i roditelja se u Austriji organizuju svaka dva-tri meseca. Neretko, na ove večere dolaze i učitelji.

Kada smo ušli u učionicu, deca su posedala u krug, a mi smo ostali da stojimo iza njih. Učiteljica je odsvirala pesmu na gitari, svi su zajedno pevali i sve je izgledalo jako lepo. Po završetku proslave  smo dobili svedočanstva  i plan lektira za iduću godinu, kao i radnu svesku za raspust. Moram priznati da je u radnoj svesci bilo jako puno lekcija, tako da je I  preko raspusta morala da radi skoro svakodnevno (po malo naravno).

Kada se škola završila, upisali smo I na kurs nemackog koji za decu doseljenika organizuje grad Beč, ali su nam iskustva sa tog kursa bila jako loša. Iako je I bilo zabavno da ide (imali su slobodne aktivnosti na stadionu i bazenu), kvalitet časova je bio na niskom nivou. Npr. bilo je dosta dece koja nisu znala da pišu latinicu i nemački alfabet, tako da je moje mišljenje da je ovaj kurs bio beskoristan, čak i za njeno početničko znanje.

Preko raspusta smo se bacili na rešavanje zadataka iz radne sveske i čitanje lektira. Naime, koliko sam mogao da primetim, u Austriji mnogo vise potenciraju čitanje knjiga i pisanje eseja  nego što je to bio slučaj u Srbiji. Moguće je da ovo zavisi i od konkretne učiteljice.

U medjuvemenu je počeo i treći razred. I je počela da piše radi kontrolne iz matematike i diktate iz nemačkog. Iz početka je imala dosta grešaka u diktatima, mada sada primećujem da ih je znatno manje. Umesto ocena, učiteljica svoj deci stavljala pecate u sveske. I mi je objasnila da je tako i sa ostalima u razredu i da to nema veze sa činjenicom da je ona izuzeta iz sistema ocenjivanja.

Za sada smo zadovoljni napredkom i pokušavano da joj pomognemo koliko možemo.

Kako upisati dete u skolu u Austriji

Sticajem okolnosti vezanih za našu selidbu, I smo bukvalno morali izvući iz klupe u maju pre nego sto je mogla da završi drugi razred osnovne skole. Moram priznati me cela priča oko njenog prilagodjavanja novom okruženju, drugarima i načinu rada jako opterecivala dok smo planirali selidbu. Ispostavilo se medjutim da su naši strahovi bili neopravdani i da je školski sistem u Austriji institucionalno potpuno pripremljen na situacije kakva je bila naša.

Čim su mi potvrdili da ću dobiti posao u Beču, krenuli smo u misiju  traženja privatnog profesora nemačkog za I. Naizgled prost zahtev se ispostavio kao zapravo jako komplikovan jer u Beogradu u tom trenutku nije bilo nije jednog slobodnog profesora nemačkog jezika (ovo je ukljucivalo i studente Filološkog fakulteta koji su davali privatne časove). Naime, zbog ogromne potražnje, prvenstveno od strane medicinskih radnika, nismo mogli da nadjemo nikoga ko je je imao slobodan termin da nas primi. Otežavajuce okolnosti su bile i što smo zahtevali da časovi budu kod nas u stanu jer nam je to bilo neuporedivo lakše logistički organizovati, kao i cinjenica da se radi o detetu od 8 godina bez ikakvog predznanja iz nemačkog jezika. Posle mesec dana potrage, kada smo vec padali u očaj, uspeli smo da nadjemo profesoricu koja je drzala njemacki u jednoj privatnoj beogradskoj osnovnoj skoli. Zahvaljujuci njoj I je probila led i za 3 meseca savladala neke osnovne pojmove i gramaticka pravila. Dogovorili smo časove 2 puta sedmicno i I je konačno počela uciti nemački 3 meseca pre nego sto je došla u Austriju.

Došao je trenutak kada sam morao napustiti suprugu i decu i početi da radim u Becu. Nas plan je bio da ja prvo dodjem sam, nadjem stan i završim formalnosti se i onda da mi se pridruži ostatak porodice.

Kada sam počeo da radim u Beču, jedan od prvih zadataka mi je bilo trazenje stana. Posto sam temu  traženja stana već obradio u prethodnim postovima, ovde ću samo ukratko reći da sam prilikom izbora stana jako sam vodio racuna da imamo dobru školu u blizini i vrtić koji radi najmanje do 17:00.

Neku ideju o kvalitetu škole mozete dobiti posetom web sajta škole i čitanjem komentara roditelja  na sajtu www.parents.at . Same škole su unesene u Plan grada Beca dostupan na interntu na web stranici: www.wien.gv.at/stadtplan/en/ 

Moram priznati da na parents.at možete naći i informacije koje ne odgovaraju stvarnosti (npr. u slučaju vrtića se pokazalo baš tako). Generalno, čitanje komentara na ovom sajtu me je navelo na zaključak da nisu sve državne osnovne škole u Beču iste. Naime, postoje škole u kojima je većina dece iz imigrantskih porodica i u kojima je kvalitet nastave nažalost na lošijem nivou. U takvim školama deca jako teško nauče nemački jezik jer su stalno okruženi svojim maternjim, a čini se da i sam kvalitet nastave nije na viskom nivou. Privatne i internacionalne skole  smo odmah eliminisali iz daljnje analize jer su školarine bile preskupe. Dodatno mi se nije činilo logičnim da upisujem dete u internacionalnu skolu u kojoj bi slušalo predavanja na engleskom, a da pri tome planirano da živimo u zemlji u kojoj se priča nemački.

Iako smo isprva trazili škole koje imaju nastavnički kadar iz ex-YU, na kraju su smo se fokusirali na državne škole u kojima dominiraju deca iz austrije što se kasnije i pokazalo  kao ispravna i jako važna odluka.

Po iznajmljivanju stana sledeći korak je bilo organizovanje upisa I u osnovnu školu. Posalo sam e-mail upit u dve osnovne škole koje su bile u blizini stana koji smo iznajmili sa molbom da organizujemo sastanak kako bi mi objasnili proceduru za upis učenika koji dolazi u sred školske godine. Dobio sam odgovor samo iz jedne i u njemu je pisalo je da treba da se obratim školskom inspektoru za nas distrikt i da ce inspektor odrediti u koju ce školu I moći da se upiše. U e-mailu su bili i relevantni kontakt podaci školskog inspektora. 

Sledeći korak je bio kontaktiranje inspektorke. Inspektorka (jedna jako ljubazna gospodja) mi je pojasnila da po dolasku I u Bec, treba da zakažemo intervju sa njom na kojem bi porazgovarale i I pokazala svoj nivo znanja nemackog jezika. Na osnovu toga bi ona donela odluku da li I treba da se vrati jedan razred u nazad. Inspektorka obećala da će u medjuvremenu proveriti podatake o raspoloživim mestima u obližnjim skolama u našem distriktu, ali nam je sugerisala da ce I najverovatnije ići u skolu za koju sam već znao da je na lošem glasu.

Interesantno je da je tada već bio maj i da se školska godina u Srbiji završavala za mesec i po dana. Imali smo dilemu da li I treba odmah da predje u Beč ili da prvo završi drugi razred u Beogradu. Medjutim, na moje pitanje, školska inspektorka mi je rekla da I treba da dodje u Beč što pre da bi što pre počela da uči nemački. Bila je u pravu, jer od diplome o završenom drugom razredu u Srbiji praktično nije bilo naročie koristi.

Razgovor sa inspektorkom je medjutim protekao malo drugačije. Da li se ona zbunila ili nas je pomešala sa nekim, ni dan danas mi nije jasno, uglavnom I nije pitala skoro ništa na intervjuu i ja sam dobio papir da se javim u jednu sasvim drugu školu od one koju nam je prvobitno spomenula i koja nam se nije svidela. Za nju smo vec znali da je jako cenjena od strane roditelja učenika, tako da smo bili presrećni. Takodje mi je rekla da I treba da nastavi školovanje tamo gde je stala i da ne treba da ide u niži razred. Pošto je već kod sebe imala podatke o slobodnim mestima u odeljenjima, odmah je napisala u koje odeljenje treba da se javimo. Sve u svemu, prvi korak je prošao mnogo bolje nego što sam očekivao.

Sutradan je supruga odvela I u školu na upis. Cela procedura je trajala jako kratko, direktorica ih je primila i pročitala instrukcije školske inspektorke. Sledilo je upoznavanje sa učiteljicom i novim drugarima. Sutradan je I trebala da krene da redovno pohadja nastavu u Beču.

Sama škola u koju smo upisali I je bila tzv GTVS - Ganztagsvolksschule (škola sa celodnevnom nastavom). Ukoliko planirate da se preselite u Beč, moja topla preporuka je da upišete dete u ovakvu školu. Preduslov za to je da oba roditelja rade i da živite u blizini. Nastava u GTVS traje do 15:30 pri čemu deca imaju dva bloka nastave sa pauzom od jedan i po sat izmedju blokova. GTVS škole imaju svoj restoran i dnevni boravak, tako da dete u školi može boraviti do 17:30. Pri tome su svi obroci obezbedjeni: doručak, voćna užina, ručak i popodnevna užina. Ovakve škole nisu besplatne i plaćaju se izmedju 180 i 200 EUR mesečno. Troškovi pokrivaju hranu i brigu o detetu (izmedju blokova i izmedju 15:30 i 17:30). Troškove naplaćuje grad, pri čemu možete da se odlučite izmedju dve opcije: da plaćate troškove lično ili da se novac skida automatski sa vašeg računa u banci.

Ukoliko dete upisujete redovno u prvi razred osnovne škole u Beču, procedura je malo drugačija. Tada ne treba da posećujete školskog inspektora, već će vam grad Beč poslati pozivnicu za upis u školu čim det napuni 6 godina. Pozivnica se šalje poštom na adresu na kojoj se prijavili boravak (Meldezettel). Kada dobijete ovu pozivnicu, sami možete izabrati u koju ćete školu konkurisati. Možete konkurisati u samo jednu školu, pri čemu na prjavi za školu morate navesti drugu i treću opciju u slučaju da u željenoj školi nema mesta. Obavezno sačuvajte ovaj papir, jer će vam biti potreban kada budete predavali prijavu za školu.

Same škole biraju decu prvenstveno na osnovu blizine stanovanja, a prednost imaju i deca čiji brat ili sestra već idu u istu školu. Ukoliko želite da dete prijavite u GTVS, kao što rekoh, morate obratiti pažnju da oba roditelja moraju biti zaposlena ili ćete biti odbijeni. U koliko vas željena škola odbije, grad Beč će vam dodeliti alternativnu školu, uzimajući u obzir vašu listu želja. Kada škola primi i upiše dete, dobićete pismo sa svim detaljima. Izmedju prijave i dobijanja potvrde o upisu može proći mesec do dva. Inače, upis u školu je obično u Februaru (tačni dani su obično objavljeni na web sajtu škole). Par dana pre upisa, morate otići do škole da zakažete termin za intervju sa direktorom škole i školskim psihologom. Pored njih, na dan upisa dete će morati da uradi i test iz nemačkog jezika i koncentracije gde deca u učionici treba da odgovore na par pitanja na nemačkom i pokažu da su u stanju da sede na mestu 45 minuta. Ukoliko dete ne prodje ovaj test, škola će predložiti da se dete upiše u predškolsko u istoj školi i da se početak škole odloži za godinu dana.

Ukoliko dete upisujete u prvi razred gimnazije, procedura je slična, stim da na intervju trebate poneti i svedočanstva i osnovne škole, kao i preporuku učiteljice. Opšti kriterijumi za upis su identični, dakle najvažnije je da stanujete u blizini.

10 stvari zbog kojih ne treba da se preselite u Beč

Ako sam do sada opisivao razloge zbog kojih se treba preseliti u Austriju, danas sam odlucio da opisem i razloge zboh kojih treba ostati tu gde jeste. Pa da krenemo:

1. U Beogradu se isli automobilom na posao? Zaboravite na ovaj luksuz. U Becu je zabranjeno parkirati na ulici duze od 1-2 sata, zavisno od zone. Mesecna renta javne garaze je 140 EUR (ukoliko ste srecnik i uopste imate garazu blizu posla). Dakle, najprakticnija opcija je upotreba gradskog prevoza. Iako ce vam austrijanci pricati o svom javnom prevozu sa ponosnim sjajem u ocima, budimo realni - javni prevoz je ipak samo javni prevoz. Ponekad cete stojati na jednoj nozi, preznojavajuci se na 40 stepeni sa ostalih 100 ljudi u sardina polozaju.
2. Navikli ste da dodjete kuci do 17:30? U Becu cete dolaziti posle 18:30. 
3. Volite da ponekada odete u kupovinu  posle posla? Zaboravite i na to. U proseku prodavnice radnim danom rade od 9 do 18 (kao i vi) i subotom od 9 do 14. Nedeljom nista ne radi. 
4. Niste vicni moleraju i sitnim popravkama u kuci? Ne nalazite se u prici da servisirate automobil u Bratislavi i popravljate zube u Madjarskoj? Onda se pripremite na znacajne troskove. Npr. fiksna proteza za moju kcerku kosta ovde ravno 5.000 EUR. U pogranicnom gradicu u Madjarskoj, na 85 km od Beca ista kosta duplo jeftinije. U Beogradu je 10 puta jeftinija.
5. Imate dete koje treba da ide u vrtic? Good luck. Naci mesto u vrticu cije se radno vreme poklapa sa vasim + da vam lokacija vrtica odgovara + da je vrtic dobar je gotovo nemoguca misija. Vrtici obicno rade do 16 ili do 17, zato sto vecina zena u Austriji radi dosta krace od muskaraca (svega 4-5 sati dnevno).
6. Volite Slovensku lepotu? Ovde cete je tesko naci. Uz to je 60% stanovnika Austrije gojazno sto je stavlja na prvo mesto u EU.
7. Nemacki vam zvuci grubo? Nece zvucati lepse ni posle godinu dana. Ako radite u kompaniji u kojoj se prica engleski necete ga ni znati mnogo bolje posle godinu dana.
8. Volite vikendom da popijete kafu na splavu na reci? Na zalost, Dunav u Becu izgleda potpuno sterilno i ovakvi trenuci uzivanja ce vam ostati samo lepa uspomena.
9. Navikli ste da idete redovno kod kozmeticara, frizera, manikira i sl? Volite da izgledate sredjeno? Vrlo brzo cete shvatiti zasto zene u Austriji cesto izgledaju 10-20 godina starije nego sto jesu. S druge strane nikada necete shvatiti zasto su tako popularne gumene cizme koje je nosila moja baba pre 50 godina?!
10. I na kraju - ako ocekujete da cete ovde naci sve najbolje iz Beograda i sve najbolje iz Evrope, varate se. Neke stvari ce biti bolje, neke losije, a na vama je da procenite koliko ste fleksibilni da se prilagodite. 

6 meseci u Austriji

Prodje prvih 6 meseci od kako smo se doselili u Austriju. Za ovih 6 meseci smo preziveli iznajmljivanje stana, sredivanje dokumenata, kupovinu namestaja, prevoz stvari iz Beograda, kupovinu automobila, upis dece u vrtic i skolu, prilagodjavanje novom radnom i zivotnom okruzenju.

Bilo je tu dosta smesnih trenutaka kojih se supruga i ja cesto setimo (obicno vezanih za moje pokusaje komunikacije na nemackom), ali onih kada su se problemi cinili vecim nego sto zapravo jesu.

Isli smo u medjuvremenu na 5-todnevni izlet u Salzburg, obisli neka od interesantnih mesta u Becu  i blizoj okolini (Kahlenberg, Klosterneuburg, Lainzer Tiergarten, Neuseedlersee) i letovali na Kritu. Uspeli smo i da nekoliko puta posetimo prijatelje i rodbinu u Beogradu, Bijeljini i Sarajevu. Sve u svemu, brojcanik u automobilu pokazuje blizu 10.000 predjenih km u poslednja 4 meseca (na Krit smo isli avionom naravno).

Sve u svemu, ovih 6 meseci smo ispunili do poslednjeg dana i nismo zeleli da stedimo. Ideja nam je bila da celi proces preseljenja i navikavanja na novo okruzenje ucinimo sto prijatnijim.

Gde iznajmiti stan u Becu

Bec je podeljen u 23 kvarta. Ukoliko trazite stan u Becu, cene i opis nekretnina po kvartovima mozete naci u tabeli nize.

Kvart	Opis	Tip objekata	Približna neto renta EUR/m2
1	Inner City, mesto većine PoI, prilično urbana stambena područja	isključivo stanovi, uglavnom u starim zgradama	15 - 20
2	Prater kao jedan od najvećih zelenih površina u gradu, prilično urbana stambena područja	uglavnom stanovi, većinom u starim zgradama	10 - 15
3	Mešavina diplomatskih stambenih površina, zgrada vojne istorije, Belvedere Castle	isključivo stanovi, uglavnom stari i nekoliko novih objekata	13 - 18
4	Ambasade i diplomatska predstavništva, Karlskirche	isključivo stanovi, uglavnom u starim zgradama	13 - 18
5	Vrlo urban prosečan kvart, mnoge uske ulice	isključivo stanovi	10 - 13
6	Vrlo urban kvart, malo zelenih površina, dosta radnji	isključivo stanovi	12 - 15
7	Kvart sa mnogim pubovima, barovima, noćnim klubovima i sl, prilično urbano okruženje	isključivo stanovi	12 - 15
8	Popularni kvart, urban sa mnogo manjih restorana, pubova i sl	isključivo stanovi	12 - 15
9	Bolnice, studentski kvart, vrlo urbano okruzenje	isključivo stanovi, uglavnom u starim zgradama	12 - 15
10	"Radnički kvart", satelitski grad, industrijske zone, shopping ulica	stanovi / oronule kuće	08 - 12
11	"Radnički kvart", satelitski grad, industrijske zone	stanovi / oronule kuće	10 - 12
12	Delimično dobar kvart	uglavnom stanovi, većinom u starim zgradama	10 - 14
13	Puno lepih i zelenih stambenih površina,  različite vrste stambenih objekata, Dvorac Schönbrunn, Lainzer Tiergarten	stanovi / kuće	12 - 15
14	Prosečni kvart za stanovanje, delimičmo sa zelenim zonama	stanovi	10 - 12
15	Prosečni kvart za stanovanje, opustio sa zelenim zonama	stanovi	10 - 12
16	Prosečni kvart za stanovanje, dosta pabova, graniči sa Bečkom šumom na Zapadu	stanovi	10 - 14
17	Prosečni kvart za stanovanje, nalazi se na granici sa Bečkom šumom na Zapadu	stanovi	10 - 14
18	Puno lepih stambenih površina, dosta zelenih zona, uglavnom starija gradnja, dosta vila	stanovi / kuće, uglavnom stare zgrade	12 - 15
19	Vrlo tražena, brdska četvrt za stanovanje, stari vinogradi i spojena sela	stanovi / kuće, uglavnom stare zgrade	12 - 20
20	Prosečni distrikt, oronule kuće, Augarten Dvorac sa kulom u parku	stanovi	7 -10
21	Istočno od Dunava, stopljena sela i grad	stanovi / kuće	10 - 13
22	Delomično urbana područija, dijelom ruralnog karaktera, velika bolnica, skup kvart zbog područja UN-a	stanovi / kuće	12 - 15
23	Ruralnog karaktera, dobar kvart  za stanovanje sa puno zelenih površina	kuće, vile	12 - 15

-->

Bravo Media Markt!

Bravo Media Markt!

Pre 10 dana sam u Media Marktu kupio fotoapart, torbicu i memorijsku karticu.

Posle par dana primetim na  web sajtu da je isti fotoaparat na akciji i da za cenu  fotopaparata sada daju pride torbicu i memorijsku karticu. Po onoj cuvenoj APP (Ako Prodje,  Prodje), odlucih da im napisem mail kako se osecam osteceno jer sam morao ove stvari da  doplatim i da mi prodavac nista nije nagovestio o ovoj akciji. Prolozio sam uz mail i skeniran racun (opet u skldu sa APP devizom).

Sutradan mi je menadzer prodavnice odgovorio da popust nije bio jos uvek na snazi kada sam ja kupio fotoaparat, ali su oni svejedno zainteresovani da im kupci budu zadovoljni. I zato me pozivaju da dodjem u radnju da se dogovorimo.

Otisao sam tamo i docekalo me zaista prijatno iznenadjenje - dali su mi novu torbicu i memorijsku karticu. Rekli su mi i da staru opremu mogu da im vratim i da refundiram novac nazad.

To sam i ucinio u medjuvremenu tako da sam sada jedan veoma zadovoljan kupac Media Markta. To ja zovem brigom za kupce.

Bravo!

Mesečni troskovi zivota u Beču

Odlucio sam da za sve one koji planiraju da se presele u Bec pripremim pregled fiksnih mesecnih troskova zivota. Troskovi se odnose na cetveroclanu porodicu. 

Ocito je da su troskovi zivota  ovde dosta veci nego u Srbiji, tako da vodite racuna o tome da li jedna plata moze da ih pokrije (dok drugi clan porodice ne pocne da radi). Naravno, ukoliko nemate automobil i ustedite tu i tamo na pretplati za mobilni ili osiguranjima, mozete proci sa nesto manjim iznosom. Sa druge strane nemojte ocekivati da za manje novaca mozete naci stan koji ce vam bar donekle odgovarati rasporedom, lokacijom i  strukturom stanovnistva koje zivi u komsiluku.

Opis mesecnih rashoda EUR
Renta za stan                   1.000- 1,300
Kablovska + internet A1   38.00
Pretplata za TV                   25.00
Mobilni - Post Paid           2 x 28.00
Mobilni - Pre Paid           10.00
Osiguranje za stan           11.00
Teretana                             20.00
Mesecna karta za prevoz  2 x 32.00
Struja i gas                   80.00
Vrtic                                   135.00
Skola                           150.00
Auto osiguranje                   140.00
Osiguranje zivota           26.00
Gorivo                           50.00
Hrana                           500.00
TOTAL                           2,355 - 2,550

Obratite paznju da se  godisnji iznos bruto plate koju ste dogovorili obicno isplacuje u 14 mesecnih neto rata (13. plata je se isplacuje 01.06 a 14. 01.11.). Kalkulator za konverziju bruto u neto platu mozete naci na sajtu http://www.karriere.at/c/brutto-netto-rechner. 

Vazna napomena: 13. i 14. plata se isplacuju u priblizno bruto iznosu i poreske olaksice upravo i jesu razlog njihovog uvodjenja (bar su mi tako objasnili).

U Austriji takodje postoji obaveza popunjavanja poreske prijave na prihode, ali ona ne rezultuje placanjem dodatnog poreza ukoliko vam primanja prelaze neku granicu, vec obratno povratom dela poreza koji ste platili. Tako, npr. ukoliko vam dete ide u privatni vrtic ili privatnu skolu koji kostaju vise, ako ste imali troskove selidbe, lecenja i sl, mozete uz poresku prijavu dostaviti ove racune i drzava ce vam refundirati deo poreza koji ste platili.

Stvari koje pocnete da primecujete cim dodjete u Austriju

Nakon 4 meseca zivota u Becu odlucih da napravim listu od 20 stvari koje su u Becu potpuno drugacije nego u Beogradu. Naravno, ko ocekuje da postoji savrseno mesto za zivot, nikada nece biti zadovoljan time sto trenutno ima. Rekao bih da je svugde lepota zivota zasnovana na kompromisima izmedju zelja i mogucnosti i da Bec kao i svaki drugi grad na svetu ima svoju lepu i onu ne bas sjajnu stranu. Idemo dakle:

1. Prodavnice rade do 18:30. Ako ste zaboravili svratiti u prodavnicu pri povratku sa posla ili izlazite sa posla kasno - sorry. Za kupovinu cete morati cekati jutro. Alternativa je da odete na neku zeleznicku stanicu jer tamo obicno postoji jedan market koji radi od 365 dana goDisnje od 6h do 24h (npr Billa na Franz-Josefs Banhof).
2. Prodavnice ne rade nedeljom. Ako ste medju retkima koji provode vikend u gradu, ostaje vam da obilazite grad, okolna izletista i sl. Ako ste bas toliki baksuz da vam za vikend pada kisa, uvek mozete da odete u muzej ili da pospremate stan. Naravno, onda morate da odvojite i neko vreme kako bi osmislili  dobru laz za brifing u ponedeljak ujutro sa kolegama (vise o tome u narednom pasusu).
3. Vikend je za opustanje i boravak u prirodi. Austrijanci su od izleta napravili neku vrstu institucije i nadmetanja. Prva stvar koju ce vas pitati u ponedeljak ujutro jeste gde ste isli za vikend. Ako ste neiskusni da im kazete da ste vikend proveli u gradu, pogledace vas sa mesavinom sazaljenja i prezira. Naravno, ukoliko ste novi u gradu- imace razumevanja,  jer njihov grad je toliko lep i dragocen i zasluzuje da ga svako ko ovde dodje da zivi dobro upozna. 
4. Coca Cola u Austriji definitivno nije na zelenoj grani. Nacionalno pice je pivo (naravno domace) i sve ostalo se smatra ekstravagancijom. Ako uvece izadjete  u grad, tesko da cete videti musko ili zensko da piju nesto drugo osim piva. U MQ sam do duse video negde i negde da cirkulise i poneka flasa vodke ali vise kao izuzetak koji potvrdjuje pravilo.
5. Kafici nisu in. In je sedeti na cebetu na betonu u Museums Quartier i pricati sa prijateljima u opustenoj atmosferi. Naravno uz obavezno pivo radi opustanja. Nema glasne muzike, a ako ste preduzimljivi i organizujete se pravilno i na vreme (citaj ponesete pivo od kuce u rancu), nema ni preteranih troskova. Naravno, ako ste iz nasih krajeva (Srbija, BiH i Turska), klubovi uz Gurtel mogu biti bolje resenje. Verovatno i jeste, jer nase ljude iz ove pomenute tri drzave nisam video uvece u MQ. Iz nepoznatog razloga u gradu navece ne mozete videti nikoga mladjeg od 17-18 godina.
6. Voda iz cesme je zaista dobra. Ako ocekujete da cete ostaviti vodu u casi preko noci i da cete ujutro naci optimalan sloj kamenca i zabokrecine na zidu case, prevarili ste se. Interesantno da je voda iz cesme ledena, sto potvrdjuje moju pretpostavku da Austrijanci  ne koriste genijalan Beogradski izum pumpanja Save u gradski vodovod. Za utehu je sto vas u Beogradu nikada ne moze zaboleti grlo jer ste zagrejani popili casu hladne vode (npr. posle dolaska kuci gradskim prevozom).
7. Po necemu, ni Bec nije izuzetak u odnosu na ostale metropole – osim finog i kulturnog sveta koji uglavnom mozete videti preko dana,  uvece se skupljaju pijanci, narkomani i ostali probisveti kakve u Beogradu nisam imao prilike videti. Ako ste znatizeljni da vidite najbolje primerke, posetite bilo koju zeleznicku stanicu nedeljom. Ovo je naime jedino mesto gde nedeljom mogu da kupe pivo po povoljnoj ceni i da iskoriste priliku da neko drugi to isto pivo plati. Dalje od ovoga ne moze.
8. Svi trce. U zivotu u Beogradu nisam video toliko ljudi da dzogira kao u poslednja 4 meseca u Becu. Bukvalno mozete da vidite ljude da trce od 6 ujutro to 24 uvece. Valjda svi zele da zive 100 godina. Nije neobicno da u MrsSporty sretnete gospodju od 80 godina koja je dosla na fitness i malo razgibavanja. Na kraju krajeva, ipak treba sacuvati formu za stare dane.
9. Multietnicnost. U Becu preterana cak i iz mog ugla doseljenika. Nekoliko poznanika koji su rodom iz unutrasnjosti odlaze ovih dana iz Beca jer nemogu da se uklope u zivot u gradu u kojem ima 20% stranaca. Uglavnom Turci, Arapi, Romi…nekad dobrodosli kao jeftina radna snaga u industrijskoj i gradjevinskoj proizvodnji, ali sada - kao da su stvari malo izmakle kontroli. Od ostalih nacija mogu se primetiti Amerikanci, Azijati (raznih vrsta) i Afrikanci – koji su, mimo stereotipa uglavnom ugladjeni, pristojni i reklo bi se obrazovani.
10. Posedovanje automobila se smatra luksuzom. Verovatno zato sto je mesecni zakup garaze 140 EUR, a mesecna rata osiguranja (do duse Kasko) oko 140-200. Na redovan servis bez 250 EUR ne racunajte. Bicikli su in. Car sharing/Car to go takodje. Ako niste mazohista koji voli da vozi bicikl po kisi ili temperaturi od 35 stepeni onda je metro prava stvar za vas. Ako imate u sebi ono seme buntovnistva, verovatno idete na posao trotinetom (kada bolje razmislim, cudim se da ih nema vise u Beogradu).
11. Posedovanje televizora se ne smatra luksuzom, ali je ipak luksuz. Kada saberem 25 EUR obavezne TV preplate i 25 EUR koje dajem svaki mesec kablovskom operateru, dodje mi da zaplacem. Kada se samo setim kakvu sam gresku napravio onomad kada sam poslusao prodavca televizora koji mi je savetovao da kupim LED umesto Plazma televizora jer su ovi prvi trajniji... Ostaje mi se samo da se nadam da ce ipak da crkne uskoro. Bojim se da ce kupovina novog prilicno da saceka, pogotovo sto TV uspevam da  gledam celih 20 minuta dnevno (od cega 19.99 minuta nemam blage veze o cemu pricaju).
12. Oni imaju metro a mi ne. Dok u Beogradu vec 30 godina projektuju isti ovde ga poslednjih 40 godina prave metar po metar. Trenutno Bec ima metro u duzini od 80 km. To znaci da pod predpostavkom da u Beogradu sutra pocnu punom parom radovi na izgradnji, stici ce Bec 2054 godine. Ali dobro, ima to i pozitivne strane - u Beogradu bar mozete natenane razgledati grad dok milite u autu ili poluraspadnutom autobusu GSP-a, plus imate ukljucen paket solarijuma i saune. A imate i potpuno razumno opravdanje da dodjete kasnije na posao jer je zbog nesto jaceg letnjeg pljuska nastao saobracjani kolaps. Nazalost, ovde vam u takvu pricu nece niko poverovati.
13. Sve se placa direct debitom (mesecnim skidanjem iznosa sa tekuceg racuna). Dakle, ako uzmete kablovsku, internet, garazu, kartu za prevoz ili ako vam deca idu u vrtic/skolu, ne brinite o troskovima. Nakon sto potpisete ugovor, ove intitucije ce brinuti za  vas a vama ostaje samo da se zavalite u fotelju i preko e-bankinga svaki dan pratite kako vam se plata malo po malo topi. Stres-free definitivno.
14. Austrijanci ispoljavaju patriotizam na potpuno besmislen nacin. Iz nekog nepoznatog razloga ne pale automobile i ne razbijaju grad za vreme gay parade ili ako Donawitzer SV Leoben izgubi od FC Lustenau 07. Ne mogu da se ne nasmejem zlurado - zato niko van Austrije nikada nije cuo za ove klubove. Za Crvenu Zvezdu svi sigurno jesu, mozda ne zato sto ima tako zapazene rezultate (pogotovo u poslednjh 10 godina), ali Boze moj. Dobar marketing je pola uspeha, nedostaje nam jos samo ta druga polovina.
15. Sve sto nije prizvedeno u Austriji je potencijalno smrtonosno. Ovo je stav 80% Austrijanaca. Iz cudnih razloga vise vole da plate 3.5  EUR za austrijski grasak nego 1.2 za spanski. Gde je tu ekonomska logika?   Spanske jagode, italijanski krastavci i rumunska svinjetina - Boze sacuvaj, ko zna kako je  to tamo gajeno. Ako je proizvedeno u zemlji, onda znamo da je uzgojeno uz visoke standarde  za proizvodnju zdrave hrane. Ko ono rece da je poljoprivreda u Srbiji strateska grana?  Super, samo sto u Beogradu ne mozete kupiti pasulj proizveden u Srbiji i najmanje 70% hrane (ako ne i mnogo vise) je uvezeno, a ovde imate utisak da je sva hrana domaca - Austrijanci proizvode sve zivo, u plastenicima tokom cele godine. I naravno, na svakom proizvodu je zemlja porekla vrlo jasno oznacena, a ukoliko je to Austrija, onda vidite crveno-belo-crvenu zastavicu na pakovanju jos izdaleka. Verovatno im je poljoprivredna proizvodnja duplo veca od nase iako su polovicno planinska zemlja.
16. Jabuke ne morate drzati 24 sata u sodi bikarboni pre nego sto ih pojedete. Da, dobro ste culi. Sto onomad rece onaj lik sto radi u drzavnom poljoprivrednom gazdinstvu u Vojvodini "Sto je sigurno, sigurno je - mi nase jabuke prskamo 36 puta godisnje". Moram priznati da mi je trebalo neko vreme da se ovde naviknem na nedostatak onog sofisticiranog ukusa pesticida kada zagrizem jabuku.
17. Hleb kosta 3.5 EUR (500g). Do duse pravi integralni, ne ofarbani koje prodaju u Beogradu. Zbog benavog radnog vremena supermarketa i visoke cene hleba mi smo aktivirali plan B - kucnu pekaru. Jagodinka svako drugo vece mesi, a komsije se jos uvek ne bune za buku.
18. Sve je izuzetno cisto. Nema onog spokojnog lelujanja kesa na vetru koje me je tako opustalo u Beogradu. Kada se samo setim izuzetne srpske vestine kojoj bi i Hudini zavideo - ugurati kesu od 80 litara smeca u ulicnu kantu zapremine  20 litara, potpuno me obuzme nostalgija. Ovde se iznova i iznova cudim neshvatljivoj  upornosti domacica koje nose teglu 50 m do najblizeg kontejnera za staklo, uredno odvrcuci poklopac da se ne bi pomesali metal i staklo.
19. EUR mozete da prebacite na bilo koji racun u bilo kojoj EU zemlji bez popunjavanja 20 formulara koje je propisala NBS ili pravdanja porekla novca. Prednost kada zivite u EU jeste da su sva placanja Unutrasnji platni promet. Pitam se sta bi se desilo sa onih 500 zaposlenih koji rade u deviznom inspektoratu NBS kada bi Srbija uvela EUR.
20. Zdravstvo je potpuno privatizovano. Nema domova zdravlja i umesto da se druzite i delite iskustva sa ostalim zarazenim od gripa, tuberkuloze, hepatitisa i slicnih bolesti dok cekate par sati na pregled kod svog lekara opste prakse (naravno ako ste medju sretnicima kojima firma uplacuje zdravstveno osiguranje), mozete da idete direktno kod specijaliste u privatnu ordinaciju gde ce vas primiti u roku od 5 minuta. Naravno, o trosku drzave. Gde je tu car? Pored moje zgrade je klinika za kucne ljubimce sa sve skenerom i magnetnom rezonancom. Ocito je da oni nemaju pojma o medicine kada im trebaju tako sofisticirane sprave da bi postavili dijagnozu za komsijinog Koker spanijela. Kod nas doktori odmah znaju sta ti je cim te pogledaju i uopste nije neophodno da cekas 6 meseci da dodjes na red da bi ti uradili 20 minutno snimanje skenerom. Rekao bih da je prakticno iskustvo u radu majka svakog znanja. A ionako dosta pacijenata i ne dozivi da doceka skener, pa su tako guzve na pregledu automtatski manje a Fond zdravstvenog osiguranja ustedi dosta para.

Dečiji dodatak u Austriji

Ukoliko imate decu koja pohadjaju vrtic ili skolu u Austriji imate pravo na djeciji dodatak (Familienbeihilfe). On iznosi fiksno oko 190 EUR mesecno po detetu i isplacuje se svaki drugi mesec. Pravo na deciji dodatak imaju i stranci sa radnom i boravisnom dozvolom u Austriji i on ne zavisi on visine licnih primanja. Procedura za dobijanje decijeg dodatka je sledeca:

- u skoli/vrticu trazite da vam izdaju potvrdu da je dete upisano
- kopirajte Meldezettel za sve clanove porodice
- kopirajte radne/boravisne dozvole
- kopirajte pasose
- popunite obrasce koje mozete naci na adresi: http://formulare.bmf.gv.at/service/formulare/inter-Steuern/pdfs/9999/Beih1.pdf
- predajte svu navedenu dokumentaciju u informativnom centru BMF u ulici Marxergasse 4, 1030 Wien

Pomenuti centar se nalazi na stanici metroa U4 Landstraße u okviru novog trznog centra sa zadnje strane (pod prednjom stranom podrazumevam stranu gde se nalaze ulazi u metro).

Kada udjete unutra, idite na prvi salter desno. Ja sam bio oko 13 casova i nije bilo nikoga ispred mene.

Selidba stvari u Austriju

Juce su nam konacno stigle stvari iz Beograda. Moram priznati da je cela procedura ispala komplikovanija nego sto sam ocekivao. U svakom slucaju u narednih par recenica cu pokusati da objasnim kako ona ide.

Prvo sto treba da razmislite jeste koje zapravo stvari zelite da selite u Bec. Vodite racuna, da iako ce vam mnogi reci da se ne isplati nista nositi iz Srbije, ovo moze biti daleko od istine. 

Naime, iako postoje neke low-budget prodavnice namestaja, kao sto je IKEA, opremanje stana ipak zahteva investiciju od 5-10.000 EUR. Druga stvar o kojoj trebe razmisliti pre konacne odluke jeste koliko zapravo imate licnih stvari - pocev od garderobe i obuce pa sve do kuhinjskog posudja i raznih sitnica koje ste godinama skupljali u stanu. U nasem slucaju se radilo o 36 velikih kartonskih kutija koje nikako ne bismo mogli prevesti u Bec autom. Dakle, rekao bih da angazovanje agencije za prevoz stvari nije opcija vec moranje ukoliko planirate da se nastanite u Austriji na duzi rok.

Elem,  za prevoz stvari smo angazovali Beotim MB i bili smo jako zadovoljni uslugom i cenom. Sve stvari koje smo prevozili su nam uspele stati u jedan veci kombi i ukupni troskovi prevoza su iznosili oko 1400 EUR. Od toga smo 950 EUR platili Beotimu MB za transport, 100 EUR za 3 dana koliko nam je kombi boravio kod njh sa stvarima dok nisu krenuli za Bec, 36 EUR za kutije i nekih 300 EUR za troskove spedicije i carinske formulare. U Austriji nismo platili nikakvu carinu, ali o tome cu naknadno.

Ovde bih napomenuo da vodite racuna da je kamionima zabranjen ulazak u grad i da ukoliko imate vise stvari planirate transport u 2 manja vozila (npr. kombija).

Beotim nam je nekoliko dana dostavio kartonske kutije za pakovanje. Vodite racuna prilikom pakovanja da na svakoj kutiji napisete koja vrsta stvari je unutra, kao i da kutiju oznacite rednim brojem. 

Kada spakujete sve stvari, napravite uredan i tacan spisak sta se nalazi u svakoj kutiji - ovaj spisak ce vam traziti carinici u Beogradu i Becu.

Mi smo imali problem da su nam carinici u Beogradu vratili kombi prvi dan jer smo imali knjige, slike i 2 tepiha. Naime, ove stvari vam nece dozvoliti da iznesete iz Srbije jer se moze desiti da se radi o vrednim stvarima. Ukoliko hocete da prenesete ove stvari, morate naci neku alternativu ili da ih sakrijete uz rizik sankcija ukoliko ih carinici ipak pronadju pri pregledu vozila. Apsurdno je da su nam za knjige trazili potvrdu Narodne biblioteke da se ne radi o istorijskim/unikatnim knjigama.

Takodje vodite racuna da vam carinici ne stave preveliku vrednost stvari koje prevozite jer ce vam Madjari traziti veliki depozit kao garanciju da ce stvari zaista stici na odrediste.

Nakon sto se kombi blombira u Luci Beograd urade carinski papiri, stvari mogu da krenu. Na ulasku u Madjarsku ce vam skuniti blombu i ponovo zapoceti pregled. Posto su nasem slucaju carinici stavili vrednost stvari koje smo prenosili na 5.000 EUR, Madjari su od vozaca Beotima MB trazili da poloze 2.000 EUR depozit. Posle 6-7 sati pregovora i kada je sve vec izgledalo bezizlazno, momci iz Beotima su uspeli da spuste procenu stvari na 1500 EUR sto je dovelo do smanjenja iznosa obaveznog depozita na 600 EUR (toliko su imali kod sebe). Ovaj depozit se inace vraca u povratku po pokazivanju overenih papira iz Carinskog terminala u Becu.

Sledeca stanica je Carinski terminal koji se nalazi u 2. bezirku u ulici Seitenhafenstrasse 15. Tamo takodje cela procedura ide preko speditera kao i u Beogradu. Ono sto je jako bitno jeste da pre nego sto kombi stigne na terminal, vlasnik stvari treba da ode u Zollamt Wien koji se nalazi u Brehmstrasse 14 u 11. bezirku kako bi dobio takozvani Grundlagebescheid. To je dokument koji vas oslobadja placanja carine na licne stvari i vozilo i koji mozete dobiti ukoliko prilozite papire koji potvrdjuju da ste se trajno naselili u Becu.

Ja sam za dobijanje ovog papira prilozio:

-kopiju pasosa

-kopiju radne i boravisne dozvole

-kopiju ugovora o radu

-kopiju prijave boravista (Meldezettel)

-kopiju ugovora i iznajmljivanju stana

-spisak stvari koje se prevoze

Takodje su mi trazili dokument koji bi potvrdio da sam vlasnik/zakupodavac stana u Beogradu iz kog su stigle stvari. Nisam imao ovaj dokument ali mi nisu pravili probleme.

Cela procedura traje nekih 45 min, kada sam ja bio, nije bilo zive duse, a ljubazni sluzbenik mi je cak uz izvinjenje sto ne moze da nadje formulare na engleskom pomogao da popunim iste na nemackom. Nesto slicno kao u Srbiji zar ne? :)

Elem, ja sam ovaj formular izvadio to jutro kada je kombi vec stigao i morao sam da ga odnesem u Carinski terminal pre nego sto je Beotim mogao da preda papire spediteru.

Nakon poslednjeg pregleda i procedure koja je trajala 2-3 sata - stvari su stigle u nas novi stan.

Kupovina namirnica

Kupujmo domace! 

To je stav koji zastupa 90% Austrijanaca. Ne zato sto time pomazu svoju ekonomiju vec zato sto ne veruju da su namirnice uvezene iz ostalih zemalja (ukljucujuci tu i EU zemlje) zdrava. 

Naime, uvrezeno je misljenje da Austrija ima jako visoke standarde u proizvodnji hrane, tako da ako kupite austrijski grasak ili papriku mozete biti sigurni da u njemu nece biti hormona, pesticida ili genetski modifikovnih komponenti. 

Interesantno je da je ovo misljenje rasprostranjeno u svim djelovima Austrije, jer sam istu pricu cuo od ljudi koji zive u Klagenfurtu i u Becu. 

Sta ovo znaci u praksi - ako hocete da kupujete Austrijski grsak, kesicu cete platiti 3.5 EUR. Ako kupite grasak proizveden u nekoj drugoj EU/non-EU zemlji, istu kolicinu cete platiti 1.5 EUR. Razlika je znacajna, zar ne? Kakav dobar nacin da utisnete u ljude stimulans da pomazu domacu poljoprivredu! :) Inace je organski proizvedene hrana nesto sto se visoko cjeni. Preporuka koju mi je jedan austrijski kolega dao je da kupovinu obavljam u Sparu. Kaze, Spar za razliku od Bille ima jasno naznaceno poreklo namirnice na pakovanju. Sto se tice mesara, jos uvek nisam nasao ni jednu. Meso kupujem u Sparu, kilogram junetine je oko 10 EUR, organsko meso kosta oko 30 EUR/kg. 

Meni je licno posle uobicajenih vikend poseta Ideji, Rodicu i Maxiju u Beogradu trebalo dosta vremena da se naviknem na prodavnice u Becu. Naime, ovje u manjim prodavnicama necete naci uglavnom nista osim hrane i pribora za higijenu. Za velike kupovine preporucujem InterSpar koji je veliki brat Spara/EuroSpara i koji podseca na nase megamarkete. 

Nedeljom radi samo par supermarketa u celom gradu i jedna od njih je na Julius Tandler Platzu (Billa). Interesantno je da prehrambene proizvode u Billi mozete kupiti svaki dan u periodu od 6:00 do 22:00 dok pribor za licnu higijenu zatvore resetkama od 06:00 do 08:00 radnim danom i celi dan nedeljom.

Dobijanje austrijske vozačke dozvole

Ukoliko imate vozacku dozvolu iz Srbije ili Bosne, morate je zamjeniti u roku od 6 mjeseci od prijave boravista u Austriji. Procedura je donekle razlicita za vozacke izdate u ovim zemljama. Naime, vozacka izdata u Bosni i Hercegovini se prebacuje bez ponovnog polaganja vozackog, dok ukoliko imate vozacku izdatu u Srbiji morate uzeti 2 casa voznje i nakon toga izaci da polazete vozacki. 

U mom slucaju je situacija bila specificna - imam pasos Srbije i vozacku iz Bosne i Herzegovine. Nisam morao da polazem vozacki ponovo, ali sam morao dodatno uz ostalu dokumentaciju dostaviti original, kopiju i prevod drzavljansta BiH. Za zamjenu vozacke morate pripremiti sljedeca dokumenta:

1. Ljekarsko uvjerenje - ja sam ljekarski pregled uradio u auto skoli Roth u 5. bezirku u kojoj doktor radi ljekarske preglede svakog utorka od 16:00 do 17:30. Zakazivanje nije potrebno

2. Meldezettel (prijava boravka) - kopija

3. Boravisna dozvola - 2 kopije

4. Dvije kopije vozacke dozvole

5. Original vozacka koju vam odmah uzmu u saobracajnoj policiji

6. Pasos i 2 kopije

7. Aplikaciju za izdavanje vozacke koju je meni dala i popunila ljubazna sluzbenica u auto skoli Roth

8. Slika u propisanom formatu (velicina kao za pasos).

Inace, u ovoj autoskoli su instruktori i zaposleni iz Ex-yu, tako da ako imate poteskoca sa njemackim jezikom kao ja, mozete lako da se sporazumjete.

Ljekarski kosta 35 EUR i placa se direktno doktoru, dok pri podnosenju zahtjeva u saobracajnu policiju morate platiti 60,50 EUR. Drugih troskova nema.

Preporucujuem da se slikate pre nego sto dodjete, jer je u Becu fotografisanje 25 EUR.