Školski sistem u Austriji

Opšta školska obaveza u Austriji počinje sa šestom godinom života i traje devet godina. Može se birati između privatnih i državnih škola, pri čemu je udeo privatnih škola u Austriji prilično nizak.

Zanat je kao strucno obrazovanje jako cenjen - 40% svih zaposlenih u Austriji poseduju zavrsen zanat kao najvise obrazovanje. Medjutim, cak 78% omladinaca se odlucuje za upis strucnog obrazovanja.

Osnovna skola traje od prvog do četvrtog razreda. Nakon toga se u zavisnosti od ocena iz nemackog i matematike deca usmeravaju ili u nižu i potom višu gimnaziju (AHS) ili u višu osnovnu skolu. Da bi se dobila mogucnost upisa u gimnaziju, dete mora da ima cetvorku ili peticu iz ova dva predmeta u 3. i 4. razredu osnovne skole i da dobije preporuku učiteljice. Postoje tri vrste gimnazija: realna - u kojoj je težište na prirodnim naukama, regularna - u kojoj je težište na društvenim naukama i ekonomska gimnazija.

Naravno, ako želite da vam dete upise fakultet jako je preporučljivo da pohadja AHS (gimnaziju). Ovo nam je i I uciteljica prenela, mada sam čuo neke roditelje iz nasih krajeva koji su se žalili da je gimnazija preteška i da se dosta naše dece odlucuje za BHS (ekvivalent npr. srednoj ekonomskoj ili masinskoj skoli).

Vise informacija o temi mozete naci na sledecoj web adresi:

http://www.bic.at/downloads/yu/brftipps/0_1_bildungssystem_sr.pdf

Za nas je sve ovo bio pomalo neprijatano, jer je I morala da savlada nemački za godinu dana i da u četvrtom razredu dobije najbolje zaključne ocene (naravno ne želimo da prenosimo preterana ocekivanja na dete, ali je generalna ideja bila da I treba da ide u AHS). Sa matematikom nije bilo problema, ali je jezik bio izazov. Rekao bih da ovakav školski sistem ima mnogo nedostataka da i da se selekcija dece vrši previše rano.

Kao veliku prednost školstva u Austriji vidim organizaciju van nastavnih aktivnosti. Skoro svake sedmice učenici idu u posetu bibliotekama, muzejima i parkovima. Razni kursevi i sporske aktivnosti se organizuju takodje u školi (od strane trećih lica), tako da roditelji ne moraju da jure posle posla da vode decu na karate, tenis ili školu klavira. Iz moje perspektive organizacija rada je skoro pa savršena. Takodje, bitan detalj je da celodnevne osnovne škole imaju svoj restoran u kojem učenici mogu da izaberu izmedju nekoliko ponudjenih obroka. Buduci da I ostaje u školi celi dan ovo nas je resilo dosta briga oko zdrave ishrane. Važno je reči da je I bila veoma zadovoljna kvalitetom hrane.

Škole svake godine dobijaju 4-5 autonomnih dana koje same mogu da koriste i rasporedjuju kao neradne dane u toku skolske godine. Svake godine savet roditelja donosi odluku o koristenju autonomnih dana i obicno se oni koriste da bi se spojili neki praznici. Jako prakticno.

Od 2018 godine, dva autonomna dana će se automatski uzimati od škola da bi se pokrio novouvedeni jesenji raspust krajem oktobra. Naime, tada u Austriji ima par državnih praznika sa dan-dva razmaka, tako da je vlada donela prilično dobru odluku da uvede obavezan raspust za sve škole, umesto da škole biraju da li će ove praznike da povežu ili ne. Ovo je dobra odluka iz prostog razloga što su se roditelji kojima jedno dete ide u osnovnu školu, a drugo dete u gimnaziju mogli naći u situaciji da jedno dete ima povezan sedmodnevni raspust, a drugo nema.

Svaka škola ima web sajt koji se svakodnevno ažuirira sa poslednjim obaveštenjima tako da možete pratiti kojim danima dete ima skracenu nastavu, kada se radi, a kada ne i sl. Pored toga, na početku svakog semestra, deca dobijaju listu školskih dogadjaja, izabranih autonomnih dana i sl.

Interesantan detalj vezano za ćkolu mi je bio i da deca moraju da pišu isključivo naliv-perom. Ovo mi se u početku činilo jako neobicnim, ali sam posle uvideo da je tekst napisan naliv-perom mnogo lepši i uredniji i da deca potpuno nesvesno slova pišu  vodeci racuna o tankoj i debeloj liniji. Definitivno mogu da preporucim ovaj pristup i skolama u Srbiji.

Takodje, na početku školske godine u osnovnoj školi smo dobili tabelu na A4 papiru sa rečima koje će deca da uče u prvom polugodištu sa promenama po rodovima. Ovde se vidi velika prednost srpskog jezika koji znate da pišete čim ste naučili latinicu/ćirilicu. U nemackom, slično kao i u engleskom pisanje svake reči morate da ucite posebno, a za nepravilne glagole morate da učite napamet  i kako se pišu u razlicitim vremenima.

Sto se pristupa nastavi tice, on je neuporedivo bolji od onoga u Srbiji. Učiteljice su mnogo više posvećene deci i mnogo vise pažnje se posvecuje potrebama dece. Npr. kada je I krenula u skolu, učiteljica je sedela celu prvu nedelju sa njom u klupi. Secam se kako smo u Beogradu morali da učimo definicije pojmova u Svetu oko nas (sta je priroda, sta je sliv reke, kako da nadjete neku adresu i sl). Takav pristup je zaista beskoristan, jer se definicije zaborave u roku od par dana i sav trud pada u vodu. Ono sto primecujem ovde jeste da se definicije uglavnom ne uce (bar ne u osnovnoj školi), već decu vode da vide kako izgleda usće reke, šetaju oko škole pokusavajći da nadju zadanu adresu koristeći mapu, i sl.

Takodje, ono sto primećujem jeste da postoji dnevna interakcija izmedju roditelja i škole. Svaki dan dobijamo razna obavestenja, svaki dokument moramo da potpišemo kako bi se uverili da smo ga pročitali i svaka bitnija odluka na nivou škole se prvo najavi roditeljima putem e-mail-a i onda roditelji imaju priliku o njoj da diskutuju.

Kao jedan jako lep primer odnosa prema pravim vrednostima mogu da spomenem i "Lesenacht" ili "Noc citanja" koji je I imala. Deca su tu noć morala da dodju u školu sa vrećom za spavanje, pidžamom, baterijskom lampom i omiljenom knjigom i da prespavaju u školi. Za I je to bilo zaista uzbudljivo iskustvo, praktično kao da ide na kampovanje. Kada sam je doveo uskolu uvece u 18:00, video sam da su deca sedela u krugu i čitala knjige sa baterijskim lampama dok su u sredini zapalili gomilu sveća. 

Sve u svemu, ono sto sam mogao da primetim jeste da medju decom i nastavnickim kadrom uopste nema nervoze, da se sve zavrsava dogovorom i da je komunikacija ispunjena iskrenom medjusobnom ljubavlju.

Ono što mi se ne svidja jeste velika razlika u težini nastave izmedju osnovne škole i gimnazije. Iako decu već u četvrtom razredu pokušavaju pripremiti za gimnaziju, jaz je i dalje preveliki. Nama je dodatan problem bio u tome  što je I išla u GTVS i nije nikada imala zadaću koju je trebala uraditi kući. Kada je krenula u gimnaziju, zadaće su bile svakodnevne i prilično obimne. Na početku se I nije najbolje snašla tako da smo par puta morali za razgovor sa profesoricama zbog propuštenih zadaća. Inače ako dete propusti tri-četiri zadaće, gotovo je sigurno da ćete morati na razgovor u školu.

Gimnazija u koju I ide je jako stroga. Ukoliko dete ima odlučnu ocenu na svim pismenim zadacima ali je zaboravilo da uradi više od tri-četiri zadaće u semestru, smanjiće mu ocenu iz predmeta. Isto je i ukoliko se ne javlja na času. Pravila su stroga i čini mi se nepravedna. Jedna utešna stvar je što se sistematski primenjuju.

U nižoj gimanziji deca na početu dobiju plan svih pismenih zadataka u toku semestra tako da nema stresa oko toga da li će učiteljica zadati nenajavljeni kontrolni. Po meni je ovo mnogo zdravije za decu, jer je poenta da deca izadju iz škole sa znanjem, a ne da budu potpuno spremna svaki čas i pod stresom da li će biti prozvana da odgovaraju.  Koliko sam razumeo, u starijim razredima deca mogu ponekada da dobiju i nenajavljene testove.

Knjige deca uglavnom nemaju, i većina gradiva se uči iz svesaka, što se meni lično ne svidja.

U školama nema apsolutno nikakvog nasilja (bar je to naše dosadašnje iskustvo). Jako mi se svidja što se ujutro ispred većine osnovnih škola nalazi policajac koji reguliše saobraćaj i prevodi decu preko ulice.

Prvi skolski dani u novoj skoli

Nikada necu zaboraviti pogled u koji je I imala kada sam je doveo u novi razred i pozdravio se sa njom. Ali bila je jako hrabra i sve je proteklo mnogo lakše nego što sam očekivao. I se nije žalila, a nas je potpuno oduševilo to što je prvi dan dobila pozivnicu za proslavu rodjendana od drugarice iz razreda i to napisanu na srpskom jeziku. Ispostavilo se da je jedna devojčica iz njenog razreda kćerka austrijskih diplomata koji su živeli nekoliko godina u Podgorici. Devojčica se tamo rodila i išla u vrtić, i cela porodica je za četiri-pet godina naučila da priča srpski (crnogorski) potpuno tečno.

Posle par dana škole smo imali prvi razgovor sa učiteljicom. Rekla nam je da će sa I sve biti u redu, da ima osećaj da će napredovati lepo i da će brzo savladati jezik. Rekla nam je je da nema govora da I treba da se vrati jedan razred i da će I jednostavno nastaviti gde je stala u Srbiji. Takodje nas je informisala da u Austriji deca doseljenika imaju pravo da budu isključena iz sistema ocenjivanja dve godine, ali da će ona pratiti napredak i ako I bude savladala jezik brže, preložice da ocenjivanje počne i pre isteka ove dve godine. 

Elem, za ova dva preostala meseca do kraja školske godine, učiteljica nije želela da I opterećuje sa domaćim zadacima. Matematika nam je svakako išla lepo, rekao bih da su u Srbiji već bili prešli neke teme koje ovde u Austriji još uvek nisu dotakli, čak ni u trećem razredu. Npr. I je vec u prvom razredu u Beogradu morala da rešava jednačine sa jednom nepoznatom, dok se ovo u Austriji uči mnogo kasnije.

U medjuvremenu smo našli  privatnog profesora nemackog u Becu kojeg posećujemo i dalje jednom sedmicno po jedan i po sat. Mi nismo bili od preterane pomoći u učenju, jer nas je I vrlo brzo prestigla sa svojim znanjem nemačkog jezika. Iskren da budem, danas, posle 4 meseca škole, sramota me je da čitam tekst na nemackom pred njom. Moj nemački zaista zvuci kao da sam dosao iz Sibira, dok ona  sve umlaute izgovara savrseno. :)

Završetak drugog razreda je za mene je bio emotivan trenutak. Prva dodela diploma u novoj školi i novom okruženju. Kada smo ujutro stigli ispred škole, zatekli smo roditelje dece koja idu  u isti razred sa I kako dele ruže. Oni su se već organizovali i kupili cveće koju deca treba da poklone učiteljici i rezervisali sto u obliženjem restoranu kako bi roditelji i deca zajedno proslavili završetak školske godine. Kako će se kasnije ispostaviti, zajedničke večere dece i roditelja se u Austriji organizuju svaka dva-tri meseca. Neretko, na ove večere dolaze i učitelji.

Kada smo ušli u učionicu, deca su posedala u krug, a mi smo ostali da stojimo iza njih. Učiteljica je odsvirala pesmu na gitari, svi su zajedno pevali i sve je izgledalo jako lepo. Po završetku proslave  smo dobili svedočanstva  i plan lektira za iduću godinu, kao i radnu svesku za raspust. Moram priznati da je u radnoj svesci bilo jako puno lekcija, tako da je I  preko raspusta morala da radi skoro svakodnevno (po malo naravno).

Kada se škola završila, upisali smo I na kurs nemackog koji za decu doseljenika organizuje grad Beč, ali su nam iskustva sa tog kursa bila jako loša. Iako je I bilo zabavno da ide (imali su slobodne aktivnosti na stadionu i bazenu), kvalitet časova je bio na niskom nivou. Npr. bilo je dosta dece koja nisu znala da pišu latinicu i nemački alfabet, tako da je moje mišljenje da je ovaj kurs bio beskoristan, čak i za njeno početničko znanje.

Preko raspusta smo se bacili na rešavanje zadataka iz radne sveske i čitanje lektira. Naime, koliko sam mogao da primetim, u Austriji mnogo vise potenciraju čitanje knjiga i pisanje eseja  nego što je to bio slučaj u Srbiji. Moguće je da ovo zavisi i od konkretne učiteljice.

U medjuvemenu je počeo i treći razred. I je počela da piše radi kontrolne iz matematike i diktate iz nemačkog. Iz početka je imala dosta grešaka u diktatima, mada sada primećujem da ih je znatno manje. Umesto ocena, učiteljica svoj deci stavljala pecate u sveske. I mi je objasnila da je tako i sa ostalima u razredu i da to nema veze sa činjenicom da je ona izuzeta iz sistema ocenjivanja.

Za sada smo zadovoljni napredkom i pokušavano da joj pomognemo koliko možemo.

Kako upisati dete u skolu u Austriji

Sticajem okolnosti vezanih za našu selidbu, I smo bukvalno morali izvući iz klupe u maju pre nego sto je mogla da završi drugi razred osnovne skole. Moram priznati me cela priča oko njenog prilagodjavanja novom okruženju, drugarima i načinu rada jako opterecivala dok smo planirali selidbu. Ispostavilo se medjutim da su naši strahovi bili neopravdani i da je školski sistem u Austriji institucionalno potpuno pripremljen na situacije kakva je bila naša.

Čim su mi potvrdili da ću dobiti posao u Beču, krenuli smo u misiju  traženja privatnog profesora nemačkog za I. Naizgled prost zahtev se ispostavio kao zapravo jako komplikovan jer u Beogradu u tom trenutku nije bilo nije jednog slobodnog profesora nemačkog jezika (ovo je ukljucivalo i studente Filološkog fakulteta koji su davali privatne časove). Naime, zbog ogromne potražnje, prvenstveno od strane medicinskih radnika, nismo mogli da nadjemo nikoga ko je je imao slobodan termin da nas primi. Otežavajuce okolnosti su bile i što smo zahtevali da časovi budu kod nas u stanu jer nam je to bilo neuporedivo lakše logistički organizovati, kao i cinjenica da se radi o detetu od 8 godina bez ikakvog predznanja iz nemačkog jezika. Posle mesec dana potrage, kada smo vec padali u očaj, uspeli smo da nadjemo profesoricu koja je drzala njemacki u jednoj privatnoj beogradskoj osnovnoj skoli. Zahvaljujuci njoj I je probila led i za 3 meseca savladala neke osnovne pojmove i gramaticka pravila. Dogovorili smo časove 2 puta sedmicno i I je konačno počela uciti nemački 3 meseca pre nego sto je došla u Austriju.

Došao je trenutak kada sam morao napustiti suprugu i decu i početi da radim u Becu. Nas plan je bio da ja prvo dodjem sam, nadjem stan i završim formalnosti se i onda da mi se pridruži ostatak porodice.

Kada sam počeo da radim u Beču, jedan od prvih zadataka mi je bilo trazenje stana. Posto sam temu  traženja stana već obradio u prethodnim postovima, ovde ću samo ukratko reći da sam prilikom izbora stana jako sam vodio racuna da imamo dobru školu u blizini i vrtić koji radi najmanje do 17:00.

Neku ideju o kvalitetu škole mozete dobiti posetom web sajta škole i čitanjem komentara roditelja  na sajtu www.parents.at . Same škole su unesene u Plan grada Beca dostupan na interntu na web stranici: www.wien.gv.at/stadtplan/en/ 

Moram priznati da na parents.at možete naći i informacije koje ne odgovaraju stvarnosti (npr. u slučaju vrtića se pokazalo baš tako). Generalno, čitanje komentara na ovom sajtu me je navelo na zaključak da nisu sve državne osnovne škole u Beču iste. Naime, postoje škole u kojima je većina dece iz imigrantskih porodica i u kojima je kvalitet nastave nažalost na lošijem nivou. U takvim školama deca jako teško nauče nemački jezik jer su stalno okruženi svojim maternjim, a čini se da i sam kvalitet nastave nije na viskom nivou. Privatne i internacionalne skole  smo odmah eliminisali iz daljnje analize jer su školarine bile preskupe. Dodatno mi se nije činilo logičnim da upisujem dete u internacionalnu skolu u kojoj bi slušalo predavanja na engleskom, a da pri tome planirano da živimo u zemlji u kojoj se priča nemački.

Iako smo isprva trazili škole koje imaju nastavnički kadar iz ex-YU, na kraju su smo se fokusirali na državne škole u kojima dominiraju deca iz austrije što se kasnije i pokazalo  kao ispravna i jako važna odluka.

Po iznajmljivanju stana sledeći korak je bilo organizovanje upisa I u osnovnu školu. Posalo sam e-mail upit u dve osnovne škole koje su bile u blizini stana koji smo iznajmili sa molbom da organizujemo sastanak kako bi mi objasnili proceduru za upis učenika koji dolazi u sred školske godine. Dobio sam odgovor samo iz jedne i u njemu je pisalo je da treba da se obratim školskom inspektoru za nas distrikt i da ce inspektor odrediti u koju ce školu I moći da se upiše. U e-mailu su bili i relevantni kontakt podaci školskog inspektora. 

Sledeći korak je bio kontaktiranje inspektorke. Inspektorka (jedna jako ljubazna gospodja) mi je pojasnila da po dolasku I u Bec, treba da zakažemo intervju sa njom na kojem bi porazgovarale i I pokazala svoj nivo znanja nemackog jezika. Na osnovu toga bi ona donela odluku da li I treba da se vrati jedan razred u nazad. Inspektorka obećala da će u medjuvremenu proveriti podatake o raspoloživim mestima u obližnjim skolama u našem distriktu, ali nam je sugerisala da ce I najverovatnije ići u skolu za koju sam već znao da je na lošem glasu.

Interesantno je da je tada već bio maj i da se školska godina u Srbiji završavala za mesec i po dana. Imali smo dilemu da li I treba odmah da predje u Beč ili da prvo završi drugi razred u Beogradu. Medjutim, na moje pitanje, školska inspektorka mi je rekla da I treba da dodje u Beč što pre da bi što pre počela da uči nemački. Bila je u pravu, jer od diplome o završenom drugom razredu u Srbiji praktično nije bilo naročie koristi.

Razgovor sa inspektorkom je medjutim protekao malo drugačije. Da li se ona zbunila ili nas je pomešala sa nekim, ni dan danas mi nije jasno, uglavnom I nije pitala skoro ništa na intervjuu i ja sam dobio papir da se javim u jednu sasvim drugu školu od one koju nam je prvobitno spomenula i koja nam se nije svidela. Za nju smo vec znali da je jako cenjena od strane roditelja učenika, tako da smo bili presrećni. Takodje mi je rekla da I treba da nastavi školovanje tamo gde je stala i da ne treba da ide u niži razred. Pošto je već kod sebe imala podatke o slobodnim mestima u odeljenjima, odmah je napisala u koje odeljenje treba da se javimo. Sve u svemu, prvi korak je prošao mnogo bolje nego što sam očekivao.

Sutradan je supruga odvela I u školu na upis. Cela procedura je trajala jako kratko, direktorica ih je primila i pročitala instrukcije školske inspektorke. Sledilo je upoznavanje sa učiteljicom i novim drugarima. Sutradan je I trebala da krene da redovno pohadja nastavu u Beču.

Sama škola u koju smo upisali I je bila tzv GTVS - Ganztagsvolksschule (škola sa celodnevnom nastavom). Ukoliko planirate da se preselite u Beč, moja topla preporuka je da upišete dete u ovakvu školu. Preduslov za to je da oba roditelja rade i da živite u blizini. Nastava u GTVS traje do 15:30 pri čemu deca imaju dva bloka nastave sa pauzom od jedan i po sat izmedju blokova. GTVS škole imaju svoj restoran i dnevni boravak, tako da dete u školi može boraviti do 17:30. Pri tome su svi obroci obezbedjeni: doručak, voćna užina, ručak i popodnevna užina. Ovakve škole nisu besplatne i plaćaju se izmedju 180 i 200 EUR mesečno. Troškovi pokrivaju hranu i brigu o detetu (izmedju blokova i izmedju 15:30 i 17:30). Troškove naplaćuje grad, pri čemu možete da se odlučite izmedju dve opcije: da plaćate troškove lično ili da se novac skida automatski sa vašeg računa u banci.

Ukoliko dete upisujete redovno u prvi razred osnovne škole u Beču, procedura je malo drugačija. Tada ne treba da posećujete školskog inspektora, već će vam grad Beč poslati pozivnicu za upis u školu čim det napuni 6 godina. Pozivnica se šalje poštom na adresu na kojoj se prijavili boravak (Meldezettel). Kada dobijete ovu pozivnicu, sami možete izabrati u koju ćete školu konkurisati. Možete konkurisati u samo jednu školu, pri čemu na prjavi za školu morate navesti drugu i treću opciju u slučaju da u željenoj školi nema mesta. Obavezno sačuvajte ovaj papir, jer će vam biti potreban kada budete predavali prijavu za školu.

Same škole biraju decu prvenstveno na osnovu blizine stanovanja, a prednost imaju i deca čiji brat ili sestra već idu u istu školu. Ukoliko želite da dete prijavite u GTVS, kao što rekoh, morate obratiti pažnju da oba roditelja moraju biti zaposlena ili ćete biti odbijeni. U koliko vas željena škola odbije, grad Beč će vam dodeliti alternativnu školu, uzimajući u obzir vašu listu želja. Kada škola primi i upiše dete, dobićete pismo sa svim detaljima. Izmedju prijave i dobijanja potvrde o upisu može proći mesec do dva. Inače, upis u školu je obično u Februaru (tačni dani su obično objavljeni na web sajtu škole). Par dana pre upisa, morate otići do škole da zakažete termin za intervju sa direktorom škole i školskim psihologom. Pored njih, na dan upisa dete će morati da uradi i test iz nemačkog jezika i koncentracije gde deca u učionici treba da odgovore na par pitanja na nemačkom i pokažu da su u stanju da sede na mestu 45 minuta. Ukoliko dete ne prodje ovaj test, škola će predložiti da se dete upiše u predškolsko u istoj školi i da se početak škole odloži za godinu dana.

Ukoliko dete upisujete u prvi razred gimnazije, procedura je slična, stim da na intervju trebate poneti i svedočanstva i osnovne škole, kao i preporuku učiteljice. Opšti kriterijumi za upis su identični, dakle najvažnije je da stanujete u blizini.