Školski sistem u Austriji

Opšta školska obaveza u Austriji počinje sa šestom godinom života i traje devet godina. Može se birati između privatnih i državnih škola, pri čemu je udeo privatnih škola u Austriji prilično nizak.

Zanat je kao strucno obrazovanje jako cenjen - 40% svih zaposlenih u Austriji poseduju zavrsen zanat kao najvise obrazovanje. Medjutim, cak 78% omladinaca se odlucuje za upis strucnog obrazovanja.

Osnovna skola traje od prvog do četvrtog razreda. Nakon toga se u zavisnosti od ocena iz nemackog i matematike deca usmeravaju ili u nižu i potom višu gimnaziju (AHS) ili u višu osnovnu skolu. Da bi se dobila mogucnost upisa u gimnaziju, dete mora da ima cetvorku ili peticu iz ova dva predmeta u 3. i 4. razredu osnovne skole i da dobije preporuku učiteljice. Postoje tri vrste gimnazija: realna - u kojoj je težište na prirodnim naukama, regularna - u kojoj je težište na društvenim naukama i ekonomska gimnazija.

Naravno, ako želite da vam dete upise fakultet jako je preporučljivo da pohadja AHS (gimnaziju). Ovo nam je i I uciteljica prenela, mada sam čuo neke roditelje iz nasih krajeva koji su se žalili da je gimnazija preteška i da se dosta naše dece odlucuje za BHS (ekvivalent npr. srednoj ekonomskoj ili masinskoj skoli).

Vise informacija o temi mozete naci na sledecoj web adresi:

http://www.bic.at/downloads/yu/brftipps/0_1_bildungssystem_sr.pdf

Za nas je sve ovo bio pomalo neprijatano, jer je I morala da savlada nemački za godinu dana i da u četvrtom razredu dobije najbolje zaključne ocene (naravno ne želimo da prenosimo preterana ocekivanja na dete, ali je generalna ideja bila da I treba da ide u AHS). Sa matematikom nije bilo problema, ali je jezik bio izazov. Rekao bih da ovakav školski sistem ima mnogo nedostataka da i da se selekcija dece vrši previše rano.

Kao veliku prednost školstva u Austriji vidim organizaciju van nastavnih aktivnosti. Skoro svake sedmice učenici idu u posetu bibliotekama, muzejima i parkovima. Razni kursevi i sporske aktivnosti se organizuju takodje u školi (od strane trećih lica), tako da roditelji ne moraju da jure posle posla da vode decu na karate, tenis ili školu klavira. Iz moje perspektive organizacija rada je skoro pa savršena. Takodje, bitan detalj je da celodnevne osnovne škole imaju svoj restoran u kojem učenici mogu da izaberu izmedju nekoliko ponudjenih obroka. Buduci da I ostaje u školi celi dan ovo nas je resilo dosta briga oko zdrave ishrane. Važno je reči da je I bila veoma zadovoljna kvalitetom hrane.

Škole svake godine dobijaju 4-5 autonomnih dana koje same mogu da koriste i rasporedjuju kao neradne dane u toku skolske godine. Svake godine savet roditelja donosi odluku o koristenju autonomnih dana i obicno se oni koriste da bi se spojili neki praznici. Jako prakticno.

Od 2018 godine, dva autonomna dana će se automatski uzimati od škola da bi se pokrio novouvedeni jesenji raspust krajem oktobra. Naime, tada u Austriji ima par državnih praznika sa dan-dva razmaka, tako da je vlada donela prilično dobru odluku da uvede obavezan raspust za sve škole, umesto da škole biraju da li će ove praznike da povežu ili ne. Ovo je dobra odluka iz prostog razloga što su se roditelji kojima jedno dete ide u osnovnu školu, a drugo dete u gimnaziju mogli naći u situaciji da jedno dete ima povezan sedmodnevni raspust, a drugo nema.

Svaka škola ima web sajt koji se svakodnevno ažuirira sa poslednjim obaveštenjima tako da možete pratiti kojim danima dete ima skracenu nastavu, kada se radi, a kada ne i sl. Pored toga, na početku svakog semestra, deca dobijaju listu školskih dogadjaja, izabranih autonomnih dana i sl.

Interesantan detalj vezano za ćkolu mi je bio i da deca moraju da pišu isključivo naliv-perom. Ovo mi se u početku činilo jako neobicnim, ali sam posle uvideo da je tekst napisan naliv-perom mnogo lepši i uredniji i da deca potpuno nesvesno slova pišu  vodeci racuna o tankoj i debeloj liniji. Definitivno mogu da preporucim ovaj pristup i skolama u Srbiji.

Takodje, na početku školske godine u osnovnoj školi smo dobili tabelu na A4 papiru sa rečima koje će deca da uče u prvom polugodištu sa promenama po rodovima. Ovde se vidi velika prednost srpskog jezika koji znate da pišete čim ste naučili latinicu/ćirilicu. U nemackom, slično kao i u engleskom pisanje svake reči morate da ucite posebno, a za nepravilne glagole morate da učite napamet  i kako se pišu u razlicitim vremenima.

Sto se pristupa nastavi tice, on je neuporedivo bolji od onoga u Srbiji. Učiteljice su mnogo više posvećene deci i mnogo vise pažnje se posvecuje potrebama dece. Npr. kada je I krenula u skolu, učiteljica je sedela celu prvu nedelju sa njom u klupi. Secam se kako smo u Beogradu morali da učimo definicije pojmova u Svetu oko nas (sta je priroda, sta je sliv reke, kako da nadjete neku adresu i sl). Takav pristup je zaista beskoristan, jer se definicije zaborave u roku od par dana i sav trud pada u vodu. Ono sto primecujem ovde jeste da se definicije uglavnom ne uce (bar ne u osnovnoj školi), već decu vode da vide kako izgleda usće reke, šetaju oko škole pokusavajći da nadju zadanu adresu koristeći mapu, i sl.

Takodje, ono sto primećujem jeste da postoji dnevna interakcija izmedju roditelja i škole. Svaki dan dobijamo razna obavestenja, svaki dokument moramo da potpišemo kako bi se uverili da smo ga pročitali i svaka bitnija odluka na nivou škole se prvo najavi roditeljima putem e-mail-a i onda roditelji imaju priliku o njoj da diskutuju.

Kao jedan jako lep primer odnosa prema pravim vrednostima mogu da spomenem i "Lesenacht" ili "Noc citanja" koji je I imala. Deca su tu noć morala da dodju u školu sa vrećom za spavanje, pidžamom, baterijskom lampom i omiljenom knjigom i da prespavaju u školi. Za I je to bilo zaista uzbudljivo iskustvo, praktično kao da ide na kampovanje. Kada sam je doveo uskolu uvece u 18:00, video sam da su deca sedela u krugu i čitala knjige sa baterijskim lampama dok su u sredini zapalili gomilu sveća. 

Sve u svemu, ono sto sam mogao da primetim jeste da medju decom i nastavnickim kadrom uopste nema nervoze, da se sve zavrsava dogovorom i da je komunikacija ispunjena iskrenom medjusobnom ljubavlju.

Ono što mi se ne svidja jeste velika razlika u težini nastave izmedju osnovne škole i gimnazije. Iako decu već u četvrtom razredu pokušavaju pripremiti za gimnaziju, jaz je i dalje preveliki. Nama je dodatan problem bio u tome  što je I išla u GTVS i nije nikada imala zadaću koju je trebala uraditi kući. Kada je krenula u gimnaziju, zadaće su bile svakodnevne i prilično obimne. Na početku se I nije najbolje snašla tako da smo par puta morali za razgovor sa profesoricama zbog propuštenih zadaća. Inače ako dete propusti tri-četiri zadaće, gotovo je sigurno da ćete morati na razgovor u školu.

Gimnazija u koju I ide je jako stroga. Ukoliko dete ima odlučnu ocenu na svim pismenim zadacima ali je zaboravilo da uradi više od tri-četiri zadaće u semestru, smanjiće mu ocenu iz predmeta. Isto je i ukoliko se ne javlja na času. Pravila su stroga i čini mi se nepravedna. Jedna utešna stvar je što se sistematski primenjuju.

U nižoj gimanziji deca na početu dobiju plan svih pismenih zadataka u toku semestra tako da nema stresa oko toga da li će učiteljica zadati nenajavljeni kontrolni. Po meni je ovo mnogo zdravije za decu, jer je poenta da deca izadju iz škole sa znanjem, a ne da budu potpuno spremna svaki čas i pod stresom da li će biti prozvana da odgovaraju.  Koliko sam razumeo, u starijim razredima deca mogu ponekada da dobiju i nenajavljene testove.

Knjige deca uglavnom nemaju, i većina gradiva se uči iz svesaka, što se meni lično ne svidja.

U školama nema apsolutno nikakvog nasilja (bar je to naše dosadašnje iskustvo). Jako mi se svidja što se ujutro ispred većine osnovnih škola nalazi policajac koji reguliše saobraćaj i prevodi decu preko ulice.