Interesovanja čitalaca ovog bloga

Upravo gledam statistiku pregleda ovog bloga i moram priznati da me je iznenadilo da je stranica na temu Kupovina stana u Beču zabeležila ubedljivo najveći deo pregleda. S obzirom da je najveći broj čitalaca ovog bloga iz Srbije (preko 50%), čini se da srbi imaju viška novac koji bi investirali u nekretninu u Austriji.

Drugi najposećeniji blog je na temu iznajmljivanja stana, dok se na trećem mestu nalazi stranica na temu Beč posle 2 godine.

Na današnji dan, blog ima 86.200 pregleda sa prosečnih 4.300 pregleda mesečno.

Iskoristio bih ovu priliku da vam se svima zahvalim na interesovanju i da nam svima poželim još mnogo leta u druženju.

Hiking kroz Ötschergraben

Ukoliko živite u Beču, u ovom blogu želim da dam jednu preporuku za odličnu vikend destinaciju. Radi se o planini Ötscher (Očer), koja se nalazi nekih 2 sata vožnje južno od Beča. Naravno, ovu planinu možete posetiti i ukoliko gostujete u Beču nekoliko dana i ona će upotpuniti vaš doživljaj Austrije i zasigurno ostati u jednom lepom sećanju.

Put do Ötscher-a vodi autoputem preko St. Poltena, Melka i dalje lokalnim putem do Wienerberga.

Mi smo našu avanturu počeli u Wienerberg-u gde imate javni parking koji se ne plaća. Odmah pored pomenutog parkinga se nalazi kuća u kojoj mozete platiti kartu za  ulazak u kanjon, kao i kartu za voz koji će vas vratiti nazad na kraju dana.

Dok ste ovde, možete izabrati nekoliko hiking tura različitih dužina i nivoa težine. Na planini se nalazi ukupno 230 km staza koje se nalaze na nadmorskoj visini od 844 do 1425 metara. Najduža staza je dužine130 km i obilazi kompletnu planinu. Za ovu stazu vam je potrebno ukupno 4 dana i ima klasifikaciju teške staze.

Mi smo izabrali standardnu rutu preko Ötschergräbena stazom 4 i potom 14, koje vode od Wienerberga do Erlaufstausee kroz zapanjujuće lep „Grand kanjon Austrije“. Pešačenje kroz kanjon je trajao nekih 4 sata, u toku kojih smo uživali u pogledu na divnu prirodu koja nas je okruživala. Ovakvu prirodu sam pre video jedino na raftingu Tarom.

Bitno je napomenuti da je vreme bilo savršeno sa vedrim nebom i prijatnom temperaturom koja nije prelazila 25 stepeni. 

Put kroz kanjon je pun vodopada i potoka koji se slivaju niz litice kanjona. Kada predjete dve trećine puta, naići ćete na restoran u kojem se možete okrepiti hranom i pićem. Moram priznati da je jedina stvar koja mi je ostala u lošem sećanju na ovom izletu ovaj restoran, tj. njegov WC. WC je drveni klozet koji ima poseban deo za slobodno vršenje nužde na otvorenom. Ono što mi je ostalo u lošem sećanju je smrad koji se osetio na stotinjak metara pre restorana.

Fascinantan deo putovanja je i povratak nazad. Iako se nazad možete vratiti peške, za nas je to bio prevelik zalogaj i odlučili smo da se vratimo vozom. Voz preseca stazu na dva mesta, a putokazi u kanjonu vas stalo obaveštavaju koliko imate do dve željezničke stanice koje se nalaze na stazi. Voz je jako moderan i koliko sam primetio služi isključivo za prevoz turista koji su došli na hiking. Voz će vas za 10 minuta vožnje kroz kanjon ponovo vratiti do parkinga u Wienerbergu na kojem ste ostavili automobil.

Ostavljam i nekoliko slika sa ovog putovanja.

Da li emigrirati ili ostati u domovini?

Za sve one koji se dvoume da li da emigriraju ili ostanu to gde jesu bih poručio da uzmu u obzir nekoliko stvari pre nego što donesu ovu odluku:

• Preseljenje je normalna stvar. Pitajte prosečnog amerikanca ili evropljanina koliko se puta selio u potrazi za poslom. Ako se preselite, niko vas neće držati  silom u zemlji u kojoj ne želite za ostanete i uvek možete da se vratite nazad. Naravno, ostaje onaj problem kako objasniti familiji zašto ste jedan od retkih koji nije uspeo i zaradio milione za par godina provedenih na zapadu.
• Ukoliko niste našli posao, nemojte ni razbijati glavu ovim pitanjem. Kako stvari trenutno stoje u EU, postoje dobre šanse da nećete ni morati da razmišljate o preseljenju jer nećete ni imati priliku. Šalu na stranu, najvažniji korak u preseljenju je pronalaženje posla. U poslednje vreme je u Austriji sve teže naći posao bez znanja nemačkog jezika. Ukoliko vam podje za rukom da nadjete firmu koja je spremna da vas sponzoriše i sredi radnu i boravišnu dozvolu, vreme je da počnete da razmišljate da li ste dovoljno fleksibilni da se preselite.
• Ukoliko ne možete da nadjete posao u Srbiji, nemate tehničko, ekonomsko ili stručno obrazovanje i ne pričate nemački (ili bar odličan engleski), postoje dobre šanse da ni ovde nećete moći naći posao bar 2-3 godine dok ne naučite jezik. 
• Ukoliko imate prodicu, znajte da se od jedne plate teško živi. Ukoliko ste našli posao ali vaš bračni drug ne zadovoljava kriterijume iz prethodne stavke, postoji šansa da ćete živeti samo od jedne plate. Naravno, zavisi i kolika je ta jedna plata i kakve su vam navike. Moj je stav da je za normalan život  dvočlane porodice u Austriji potrebno 5 000 EUR. Naravno, preživećete i za duplo manje, ali nećete biti zadovoljni. Cifra koju sam naveo odgovara donjem limitu za porodicu koja pripada srednjoj klasi. 
• Ako ste retki srećnik pripadnik srednje klase, imate roditelje blizu da vam pričuvaju decu, nekoga ko vam povremeno čisti kuću, volite da idete na utakmice, na feniranja i sl. razmislite da li želite da dodjete. U Austriji se sve pomenuto skupo plaća tako da ćete se verovatno morati odreći mnogih sličnih stvari. 
• Ukoliko ste dobar majstor i imate ponudu za posao, nemojte se dvoumiti - majstorski poslovi su jako dobro plaćeni na zapadu, pogotovo ako imate svoju firmu.
• Ukoliko mislite da ćete za par godina moći doći kući sa novim BMW X6, u pravu ste. Naravno, rentiranje ovakvog automobila košta oko 350 EUR po danu. Za lokalne potrebe će vam odlično služiti i pasat sa 300.000 km na satu.

U Becu posle tri godine

Prošlo je evo vise od tri godine kako smo se preselili u Beč.

U medjuvremenu je ova stranica imala preko 80.000 pregleda, a ja sam se izgleda ulenjio pa odavno nisam objavio ni jedan post.  

Daleko od toga da se ništa ne dešava; jednostavno dnevne obaveze okupiraju najveći deo dana i uveče nekako uvek želim da iskoristim vreme kvalitetnije nego sedeći uz računar. 

Ukoliko bih želeo da sumiram šta se izdešavalo u proteklih godinu, godinu i po dana, to bi otprilike izgledalo ovako:

• Dobio sam RWR+ vizu na tri godine sa otvorenim pristupm tržištu rada (konačnoooo);
• Promenio sam posao;
• Kupili smo stan (u stvari ga je kupila banka, mi sada samo treba da  otplatimo kredit za nekih 20 godina i onda će postati konačno naš :) );
• Mladja kćerka je krenula u osnovnu skolu (ista učiteljica, ista učionica, dakle bez uzbudjenja i preteranog stresa);
• Starija kćerka je prešla iz osnovne škole u gimanaziju. Za one koji nisu čitali moje blogove o školskom sistemu u Austriji, osnovna škola ovde traje 4 godine, posle čega deca mogu da biraju izmedju gimnazije i srednje škole;
• Obišli smo i videli neke interesantne gradove (San Francisko, Rim, Bolonju, London, Edinburg). Zaključili smo da je ona narodna "Svuda podji, kući dodji" zaista tačna. Takodje smo zaključili da je Evropa svetlosne godine ispred USA po ukupnom kvalitetu života, i potvrdili da je Beč zaista, zaista divan grad (pogotovo ukoliko imate decu);
• Zaključili smo i da su amerikanci blagosloveni što ih svih 300 i kusur miliona priča englski, ali su sa druge strane oštećeni nedostatkom istorije i raznovrsne kulture;
• Na satu automobila je kilometraža porasla za novih 40 - 45.000 km.
• Svi smo ostarili za jednu godinu (nema veze, lepo nam stoji);
• Nismo propričali nemački, mada sada bar možemo da razumemo 50-65% onoga što čujemo na televiziji i radiju. Ono što ohrabruje jeste da nam mozak i dalje radi na principu tri udju, dve izadju. Dakle ako nema poboljšanja, ono bar nema ni pogoršanja. (#budiuvekoptimista, #polupunacasa)
• Poželeli smo Beograd. Iako nam je Beograd oduvek ostao u srcu, sticajem okolnosti ove godine nismo uspeli ni jednom da ga posetimo. Putevi su nas nekako uvek vodili pored, dalje ka Bosni i Grčkoj...

U protekle tri, a pogotovo u poslednjih godinu i po se i Austrija dosta promenila. Uvedene su granice, u zemlju je ušlo više desetina hiljada migranata, nezaposlenost je porasla sa 6 na 12 posto, da bi sada opet pala na nekih 10%. I na političkoj sceni Austrije su se desile promene. Pojavila su se neka nova lica, ali se ujedno i zaoštrila retorika prema imigrantima, pogotovo onima poreklom iz Turske. 

Čini mi se da je kao posledica svega ovoga postalo jako teško naći posao ukoliko ne pričate nemački. Ono što teši jeste da ekonomija pokazuje znakove poboljšanja, mada su oni još uvek skromni. Takodje je pozitivno što je tržište nekretnina i dalje prilično stabilno sa prosečnim rastom cena  od oko 1% godišnje. Za razliku od Londona, Toronta i gradova u USA, porodice sa dva zaposlena člana ovde ipak mogu sebi da priušte kupovinu nekretnine (ukoliko ne žive u socijalnim stanovima pa se kupovina i ne isplati).

Ono što smo takodje primetili jeste i da nam je u medjuvremenu put automobilom do Beograda i Bosne postao dosta napornijim. Ovde naviše mogu da se zahvalim revnosnim madjarskim carinicima i presporim sistemima za skeniranje dokumenata na obe strane. Svoj doprinos su dali i austrijanci uvodjenjem kontrole na graničnom prelazu sa Madjarskom. Moram priznati da smo i mi sami doprineli ovom utisku jer smo posete familiji proredili i uglavnom sveli na praznike i raspuste. Za razliku od prve godine života u Austriji, kada smo familiju posećivali skoro svaki mesec (uglavnom normalnim vikendima kada nije gužva), ove godine su nam se putovanja uglavnom poklapala sa prazničnim migracijama naših ljudi koji žive u EU. U praksi to znači da se normalan put od nekih 6 sati pretvara u nesnosnih 10 sati milenja na autoputu i čekanja na granici. 

Ako bih sumirao šta mi trenutno najviše nedostaje u Austriji, onda bi lista izgledala ovako:

a) Hrana. Austrijska kuhinja ne nudi preteran izbor jela i ona se uglavnom svode na razna agregatna stanja svinjskog mesa. U martu sam boravio dve nedelje u Sofiji i oduševio  se raznovršnočću ponude vegetarijanske hrane. Počevši od salata i sireva do raznih jela spremljenih od patlidžana, tikvica, pečurki i paprika, sve u svemu, boravak u Bugarskoj je bio pravi praznik za stomak. Povratak u Austriju me vratio u surovu realnost. Bečka šnicla, gulaš i kobasica su ovde najveći dometi kulinarstva. Valjda su se i austrijanci sami zasitili sopstvene kuhinje pa je trenutno ispred Rathausa najveći red ispred štanda sa ćevapima. Kineski-korejanski restorani sa sušijem niču svuda, ali nama iz ex-YU nadu daju svetli primeri kao što je Pitawerk (#nistaboljeodvrucegburekasajogurtom).

b) Klima (mada sa zvezdicom). Naime, u Beču rano proleće duže traje i lepo vreme kada se možete skinuti u duks i uživati na prolećnom suncu počinje tek u maju. Proleće je uglavnom vetrovito i nema toliko sunčanih dana kao kod nas. Sa druge strane su leta mnogo blaža i vrući talasi traju svega po par dana. Čak i tada su večeri prijatne bez sparine i vlažnosti koja često zna da pritisne gradove u našim krajevima. To objašnjava zašto stanovi u Beču uglavnom nemaju klima uredjaje (pred činjenice da isti sa ugradnjom koštaju preko 1.500 EUR i što nemožete da ih okačite na zid zgrade). Iako se na proleć uvek žalimo da je zima trajala predugo, preko leta sve to zaboraimo kada vidimo kolike su temperature na Balkanu.

Ako bih želeo da pobrojim stvari koje mi definitivno ne nedostaju u Austriji onda bi lista bila mnogo duža. To su pre svega televizija i domaće novine koje defeinitvno truju ljude, blesavi nacionalizam kojeg se i dalje držimo kao pijani plota,  uništen obrazovni sistem, pravna nesigurnost i okrenutost prošlosti.

I naravno na kraju smece i neurednost. Neki dan smo se vozili kroz par naselja i nisam mogao da se ne zapanjim količinom smeća koja leži svuda razbacana i neurednim dvoristima i njivama. Razlika izmedju austrijskog i našeg sela je ogromna u pogledu urednosti i uredjenosti. Zato su u nekim delovima Austrije, čitava sela pretvorena u turisticke komplekse gde većina austrijanaca prodivi dobar deo letnjih i zimskig odmora. Na taj način novac ostaje u zemlji i cela država prosperira.

Sve u svemu, mi se i dalje nismo pokajali što smo došli i posle tri i po godine se osećamo mnogo prijatnije u Beču nego u Srbiji i Bosni. Kada kazemo "idemo kući" uvek mislimo na Beč. Rekao bih da mi iz ove perspektive izgleda nerealno da bih se ponovo vratio da živim u svojoj domovini, mada naravno čovek nikada ne zna šta ga čeka u životu.

Ukoliko budemo bili u mogućnosti definitvno bi želeli da provedemo i ostatak našeg života u nekoj uredjenoj zapadnoevropskoj zemlji.

Vama, ukoliko se odlučite da krenete u mepoznato, želim svu sreću i uspeh. 

Emigrirati u Austriju ili Ameriku (SAD, Kanadu)

Die Qual der Val. Večita dilema nasih ljudi koji žele da emigriraju - da li ostati u Evropi ili otići u Ameriku.U protekle 2 godine sam par puta putovao u SAD i Kanadu sto mi je dalo priliku da razgovaram sa našim ljudima koji su odlučili "otići preko bare".  Takodje sam imao priliku i da na licu mjesta vidim kako izgleda zivot preko okeana i proverim da onu našu izreku "Evropa je ipak Evropa". U Kanadi sam imao priliku da obidjem nekoliko gradova (Toronto, Misisagu, London, Ontario i Montreal). U SAD sam nažalost uspeo posetiti samo San Francisko i nekoliko okolnih manjih mesta.

Meni se Kalifornija neuporedivo više svidela od Kanade zbog jednog meni jako bitnog faktora -  klime. Naime, u Kanadi sam boravio 2 puta, jednom u aprilu i drugi put sredinom oktobra. Oba puta je bilo prilično hladno, stim da je u oktobru u Otavi vec bio pao sneg. Ako ste zimogrižljivi i ne

uživate preterano da 7-8 meseci živite u zimskoj idili, Kanada definitivno nije dobar izbor. 

Ukoliko volite topliju klimu i uzivate u pogledu na okean, Kalifornija može biti pravi izbor za novi zivot. Pogotovo ako ste u IT industriji, Silikonska dolina može puno toga da ponudi. Apple, Google, Facebook, Microsoft, IBM, NASA, itd, sve ove kompanije ćete naći i videti na par kilometara povrsine dok se vozite auto putem.

Medjutim ono što je zajedničko za obe zemlje su ljubazni ljude koji će vas dočekati sa osmehom na licu uz pitanja tipa: "Kako ste danas?" ili "Kakav vam je bio danasnji dan?". Dok u Austriji često možete ući u radnju u kojoj vas niko neće ni pogledati, a kamoli pozdraviti, to se u SAD i

Kanadi teško može doživeti. Naravno, ako spomenete da ste iz Evrope, vase sagovornici će vam posvetiti još više pažnje. Rekao bih da je to deo njihove kulture da vaspitaju decu da budu učtiva i staložena. Naravno, izuzetaka ima svugde pa i tamo.

Meni je posebno zanimljiv osjecaj da ste došli u zemlju u kojoj svih 319 miliona stanovnika prica engleski (pa dobro, bar većina). Zamislite EU koja ima 4 miliona km2 sa svoja 24 zvanična jezika i kulture. Sada zamislite SAD sa 2,5 puta većom površinom (9,8 miliona km2) sa jednim zvaničnim

jezikom, kulturom i istorijom. Impresivno, zar ne?

I drugi jezici su naravno u upotrebi, pre svega španski. Za razliku od evropskih zemalja u kojima deca u školama uče po nekoliko stranih jezika, u SAD deca jednostavno ne uče ni jedan drugi jezik osim engleskog. A i zašto bi?

U razgovoru sa Kanadjima sam stekao utisak da je njihova perepcija Evrope uglavnom kao jednog politički nestabinog kontinenta koji je uvek na ivici konflikta i u kojem su ljudi jako podložni nacionalizmu i zatvorenosti prema strancima. Gledajući našu bližu istoriju i okruženje rekao bih da su ovde u pravu.

Interesantan osjećaj veličine ove dve zemlje. Let avionom sa istočne na zapadnu obalu traje 3-4 sata, odprilike isto koliko treba od Beograda do Londona. Ljudi često nisu svesni ove veličine, pa se (kao i ja uostalom) iznenade kada čuju da vožnja autom od San Franciska do Los Andjelesa traje

6.5 sati u idealnim okolnostima, iako na karti oba grada izgledaju blizu jedan drugome.

Jedinstven jezik, kultura i istorija su velike prednosti SAD-a i nije slučajno što su vodeća ekonomska sila. Istovremeno su po meni i veliki nedostaci za individuu jer nemate priliku da vidite nešto drugačije i obogatite se iskustvom koje prati odlazak u stranu zemlju. Iz Beča za vikend mozete da odlučite da obidjete Prag, Veneciju, Rim, Pariz, itd, i svaki od ovih gradova će vas iznenditi izgledom, hranom, ljudima i istorijom. Za mene kao osobu koja uživa u putovanjima i otkrivanju novih gradova geografska pozicija Beča nudi prednosti.

Kada ste u SAD, to je teško izvodljivo. Gde god da krenete srešćete amerčku zastavu, japanske automobile, istu hranu i običaje, i naravno ljude koji pričaju i izgledaju gotovo isto.

Naravno, odlazak u zemlju čiji jezik zaista pričate predstavlja ogromnu olakšicu u integraciji. Umesto da provodite sate i mesece pokusavajuci da propričate nemački, ukoliko odete u SAD necete imati tih problema. U stvari gotovo da necete. Ovo kazem iz razloga što koliko god mislili da poznajemo  engleski jezik, boravak u zemlji u kojima se on priča je prava prilika da se uverimo u suprotno. Naravno, svakodnevni razgovor je u redu, ali ukoliko udjemo dublje u političke, poslovne i kulturne teme, shvatićemo da je fond reči koji imamo zapravo siromašan a da su mnoge fraze koje smo često koristili zapravo pogrešne.

Stvar koja mi se nije svidela u SAD i Kanadi je infrastruktura. Koliko sam razumeo, SAD nemaju tradiciju ulaganja u opšta dobra  i radije se oslanjaju na individualne inicijative. San Francisko na primer ima jednu liniju metroa-voza (Bart) koji izgleda kao da je izašao iz fabrike 60tih godina. Generalno, javni saobraćaj ovde ne funkcioniše kao šo je to slučaj u Beču, mada Beč možda i nije najbolji benchmark jer ima izvanredan javni saobraćaj, čak i u EU. Stanovnici ovih zemalja se uglavnom oslanjaju na vlastite automobile i Uber. Uber je jako popularan, pogotovo u San Francisku gde regularna taksi vozila gotovo da ne možete da vidite. Ovo je posledica ekonomske krize koja je naterala ljude (pogotovo penzionere) da krpe mesečni budžet dodatnim izvorom sredstavai i nedstatka dobre javne infrastrukture. Kako mi je to neko objasnio slikovito: zamislite korporativnu žurku u Facebooku gde po završetku 20.000 iz kampusa ljudi kreće kući u sitne sate. Ne postoji metro, niti taksi služba koja može da razveze sve te ljude kućama.

U Kanadi je potrebno dodati i perspektivu udaljenosti jer nije neobično da se prva susedna zgrada, supermarket ili trafika nalaze na par km. udaljenosti.

Kada govorimo o automobilima, po mojoj proceni 70% su japanci. U Kanadi su veoma popularni veliki pick-upovi sa 3500 kubika koji mogu sa lakocom da se izbore sa snegom i ledom. jedan od razloga za kupovinu ovakvih automobila je i sigurnost u slučaju nesreće na autoputu jer prosečan Amerikanac/Kanadjanin potroši dnevno 2-3 sata u vožnji na posao i sa posla.

Takodje me je prilično iznendadilo da obe zemlje, a pogotovo SAD nisu preterano čiste. Smeće mozete da vidite na svakom koraku a kada se vozite autoputem nije retkost da vidite branike automobila koje leze na zaustavnoj traci auto-puta. Moja prva misao je bila da ljudi na našim prostorima imaju pogrešnu perpepciju da je na Zapadu sve potpuno čisto i uređeno dok je situacija kod nas najgora moguća.

Nekrentnine, tj. njihova cena je jedna od dominantih tema u razgovoru. Razlog je neverovatno visoka cena istih čak i u poredjenju sa prosečno višim primanjima gradjana u odnosu na ostatak SAD. Prosečne kuće koštaju od 700.000 - 1.000.000 dolara (kanadskih/američkih) i u SAD i u Kanadi. Kuće su drvene (obložene ciglom) sa drvenim podovima na spratu i za naše standardne se mogu smatrati u nivou montažnih.

Razlika u ceni rentiranja je medjutim velika izmedju Kanade i Kalifornije. U Torontu mozete da rentirate pristojan stan za 4-članu porodicu za duplo manju svotu u poredjenju sa Kalifornijom. Nagli bum IT industrije nije pratio razvoj stambenih kapaciteta. Ova tema je toliko dominantna da smo čak i u Hop-on/Hop-off autobusu koji nas je vozio kroz San Francisko imali priliku da čujemo od vodiča koliko koštaju nekretnine u pojedinim kvartovima grada.

Da li zbog krize ili viskih cena stanova, uglavnom u San Francisku smo imali prilike da vidimo jako puno beskućnika, znatno više nego u Austriji (čak i ako ste ljubitelj kupovine u Bili nedeljom). Ovde bih pohvalio socijalni sistem Austrije koji raznim izdvjanjima i subvencijama omogućava pristojan krov nad glavom socijalno ugroženim kategorijama. Naravno, to Austriju i te kako košta i pitanje je kolimo je ovo rešenje održivo s obzirom da je nacionalni dug Austrije dosegao 85% GDP a nezaposlenost beleži rekordnu stopu od 12%. Dok pišem ovo, vladajuće partije u Austriji analiziraju mogućnosti smanjenja ovih izdataka kako bi budžet bio održiv na duže staze.

Da zaključim, Kalifornija može biti bolja solucija za imigraciju od Austrije ukoliko volite blažu klimu i mnođtvo sunčanih dana i pogotovo ukoliko ste IT stručnjak. Američko državljanstvo se do sada moglo dobiti lakše nego austrijsko (za koje vam treba 7-10 godina života i rada u Austriji), tržište rada je veće i politička situacija je stabilnija. Verovano vam neće biti potrebne godine da savladate jezik i živećete u zemlji koja je lider u gotovo svim oblastima industrije a SAD su i dom najboljih svetskih univerziteta (za koje će vam do duše trebati 30-40.000 USD po godini). Sa druge strane, Amerika ne oprašta ukoliko nemate dobar posao i platu, putovanje na posao će vam oduzeti 2-3 sata dnevno i naravno rodbina će biti mnogo, mnogo dalje. Život u Austriji je generalno mnogo ušuškaniji nego u Americi i Kanadi. Posete familiji koje iz Beča možete organizovati preko vikenda iz Amerike/Kanade ćete verovatno odlagati i svesti na maksimalno jedan odlazak godišnje.

Izbor je na vama.