Bec posle 2 godine

Prošlo je gotovo 2 godine kako sam se doselio u Beč. U međuvremenu je ovaj blog posetilo 20.000 čitalaca iz svih krajeva sveta i jako me je obradovalo što ljudi pronalaze moje članke korisnim i što se mnogi pronalaze u njima. 

Neki od čitalaca su me nedavno kontaktirali sa pitanjem da li smo se pokajali što smo se preselili iz Beograda u Austriju 2014 godine. Ta pitanja su mi i dala ideju da podvučem crtu i napišem par reči kako ovo čitavo iskustvo izgleda iz moje trenutne perspektive. Moram priznati da sam deo inspiracije za ovaj blog našao i u nedavnim posetama Srbiji i BiH, tokom božićnih i novogodišnjih praznika.

Napisaću ovaj blog u vidu intervjua sa samim sobom postavljajući sebi pitanja na koja želim da podelim odgovore sa svima vama koji budete ovo čitali. Pa da počnemo.... 

Pitanje: Da li sam se pokajao što sam napustio život koji sam imao u Beogradu i počeo novi život iz počekta u Beču? 

Odgovor: Pokajao sam se jedino što ovo nisam uradio mnogo ranije. Trenutno ne postoji ni jedna stvar  zbog koje bih se odlučio da se ponovo vratim da živim i radim u Srbiji.  

Pitanje: Da li su prethodne 2 godine bile stresne i pune odricanja?

Odgovor: 2014 godina (godina preseljenja) mi je bila ubedljivo najlepša godina života. To je zajedničko iskustvo i mišljenje  i moje supruge. Sve je bilo novo, drugačije, uzbudljivo i lepo. Jako je interesantno sa koliko smo lakoće prevazišli sve izazove koje smo imali u prethodne 2 godine. U najlepša iskustva ubrajam ona koja se tiču dece jer su nam ona i najvažnija (pre svega iskustva sa školom i vrtićem gde nismo imali skoro nikakvih problema sa integracijom). Upoznali smo mnogo divnih ljudi, jednu divnu kulturu i društvo koje održava i razvija sve one vrednosti koje su kod nas postojale pre par decenija. Istražili smo neke od bajkovitih krajolika na obroncima Alpa.

Pitanje: Da li me muči nostalgija?

Odgovor: Velika prednost Beca i Austrije jeste što je blizu. Produženi vikend od 3 dana je sasvim dovoljan za posetu porodici. Četiri dana su dovoljna da se vidite i sa prijateljima. Zahvaljujući dobrom rasporedu državnih praznika i školskih rapusta uvek smo bili u prilici da posetimo familiju jednom u mesec i po ili dva meseca. Put do Beograda traje 6.5 sati. Put do BiH je nešto duži, ali je podnošljiv. Dakle nostalgije nije bilo, osim jedanput, kada smo napravili veću pauzu, jer smo odlučili da iskoristimo produžene vikende za obilazak drugih evropskih zemalja. Moj definitivni zaključak je da je našim ljudima mnogo lakše da prevaziđu nostalgična osećanja kada odu u neku Evropsku zemlju, jer je sve mnogo bliže u poređenju sa Kanadom, Amerikom ili Australijom. A i troškovi putovanja su neporedivo niži.

Pitanje: Da li bih mogao da navedem 5 stvari u kojima se Austrija i Srbija/BiH najviše razlikuju?

Odgovor: 

1. Obrazovanje. Kao roditelj deteta koje je pohađalo školu u oba sistema moram da konstatujem sa ogromnim žaljenjem da će veliki deo budućih generacija Srbije i dalje biti izgubljen u pogledu moralnih vrednosti koje nastavnici i dalje ne uspevaju da ugrade u decu. Svako znanje koje naša deca steknu u školi gubi svaki smisao ako su im idoli kriminalci koji se ne skidaju za televizije, ako su okruženi nasiljem i ako se izreka "On se dobro snašao" propagira u školi i porodici. Da ne govorim o katastrofalim posledicama kupljenih diploma i doktoratima koji se olako dele ljudima na uticajnim mestima. Isti ti "Doktori" će sutra da uče neku drugu decu, što je zaista, zaista tužno. 
2. Briga za decu. Uvek se iznova fasciniram kada vidim sa koliko pažnje Austijanci slušaju svoju decu dok im ona nešto govore. Čini mi se da ti ljudi imaju bezgranično strpljenje. Čak i kada se deca potpuno izblatnjave u parku, ili se sami popnu na najvišu prečku sprave na igralištu, roditelji će to sa odobravanjem gledati kao jedno novo iskustvo za dete bez sekunde frustracije i užasa. Nije ni čudo sto su deca u Austriji izrastu u potpuno smirene i stabilne osobe. Naravno da ce onda i ta deca vaspitati svoju decu na isti način.
3. Briga za životnu sredinu. Jako me frustrira kada vidim koliko malo ljudi i što je još žalosnije dece vode računa o čistoći grada u kojem žive. Takođe mi nije jasno zašto su neki delovi Novog Beograda i dalje sličniji deponijama nego zelenim površinama. Ovo je definitivno stvar naše kulture, a ne naših primanja. Veliki minus za sve moje sunarodnike, ali i za Javno zelenilo i supermarkete koji se svesrdno trude da zagade i ovo malo prirode što nam je ostalo milionima kesa koje proizvedu svake godine. Vratite se cekerima. Naučite decu da podignu i bace u kantu papir koji nađu ispred zgrade ili na igralištu. Postavite reciklažne kontejnere - oni ne samo da doprinose čistijoj životnoj sredini već i vaspitavaju društvo da vodi računa o okolini koja se proteže izvan granice sopstvenog stana.
4. Uživanje u malim stvarima i kultura (života). Iznova me oduševljava predanost grada da ukrasi grad za Božić, da otvori novo izletište ili igralište za decu, da organizuje i rasproda ulaznice za novogodišnju operu i koncert klasične muzike u Avgustu. Da ne govorim o brizi za zdravlje stanovništva. Nije ni čudo što je prosek života u Austriji 82.5 godina.
5. Korupcija i administracija. Može li gore nego što je kod nas? Čini mi se da je Srbija ovde u prednosti u odnosu na BiH gde je komplikovana administracija izgubila svaki smisao za realnost i podseća na neki komičan roman. Jednostavnost administracije u Beču mi je i danas izvor neprekidnog oduševljenja, iako je Austrija po pitanju e-uprave iza mnogih drugih zemalja. O korupciji zaista ne bih previše trošio reči. Korupcija je jedna od rak rana našeg društva. Nisu kod nas korumpirani samo političari i biznismeni. Celi narod je upao u spiralu korupcije koja je postala sastavni deo naše svakodnevnice poput neke tropske bolesti koju pokupite na odmoru i nikada se ne izlečite od nje. Uzmite primer ukorenjenog stava da se ginekolog mora častiti posle rodjenja deteta. Čovek koji to ne bi uradio bi momentalno doživeo neodobravanje okoline, iako je ovo klasičan primer podstrekavanja korupcije.

Pitanje: Da li se u međuvremenu primećuje neki napredak u Srbiji/BiH u odnosu na period kada sam otišao?

Odgovor: Na Balkanu je vreme stalo. U svari neke stvari su još gore nego što su bile pre 2 godine. U BiH je stanje sve približnije onom iz 1991. Narod je sve siromašniji, privrede gotovo da i nema. Televizija emituje iste otrovno-zapaljive emisije u kojima sve strane optužuju jedna drugu za sve nedaće ovog sveta. Političari ne spominju što je manje od 10% stanovništva visokoobrazovano. Jedno nedostaje predratni rok and roll i Nadrealisti. U obe zemlje televizija i novine truju narod realitijima, polugolim i u poslednje vreme golim pevačicama, narko dilerima koji su postali sastavni deo naslovnih strana i udarnih termina. Dnevnik i sve emisije (čak i zabavne) su toliko pune negativnog naboja i frustracije da sam ostao potpuno zapanjen. Šta se ovde zaboga desilo, čini mi se da je sve bilo malo normalnije pre? Neko mi je skoro rekao da je ovo posledica činjenice da televizija i novine kao mediji odumiru i stoga je jedini način da produže svoj životni vek šokiranje naroda.

Pitanje: Šta bih uradio drugačije?

Odgovor:  Kupio bih dizel automobil :) Benzinac nije najbolji izbor kada godišnje prelazite 30.000 km. Pokušao bih da pregovaram sa poslodavcem da mi izda RWR radnu dozvolu umesto EU Blue. EU Blue vas vezuje za istog poslodavca 2 godine što nekada može biti pomalo frustrirajuće.

Pitanje: Gde se vidite u naredne 2 godine?

Odgovor: U Beču u 18 distriktu i dalje, ali u svom sopstvenom stanu. Deca pohađaju školu i sve bolje pričaju nemački. Krenuli su u školu plivanja. Supruga i ja imamo položen B1 nemačkog. Obišli smo mnogo lepih izletišta u Austriji. 

Pitanje: Imate li neki savet za posetioce bloga?

Odgovor: Život je kratak i nemojte da vam prođe u učmalosti, Vidite i doživite nešto novo. Nemojte se bojati nepoznatog. Nemojte se bojati da izvučete korenje iz zemlje i da krenete u avanturu preseljenja u drugu zemlju. Verovali ili ne, to je relativno normalan način života u EU. Deca će vam naučiti jezik, upoznaćete neku drugu kulturu, napredovaćete profesionalno, obićete nova mesta i gradove. Ako ste bili dobar radnik, vaš stari poslovadac će vam verovatno reći da će vas posao čekati ako se nekada odlučite da se vratite. I ne brinite mnogo, razmišljajte samo jedan korak u napred. Zemlje u koje dolazite su primile milione ljudi poput vas i imaju čitav sistem kako da vas integrišu da se osećate kako kod kuće.