U Becu posle tri godine

Prošlo je evo vise od tri godine kako smo se preselili u Beč.

U medjuvremenu je ova stranica imala preko 80.000 pregleda, a ja sam se izgleda ulenjio pa odavno nisam objavio ni jedan post.  

Daleko od toga da se ništa ne dešava; jednostavno dnevne obaveze okupiraju najveći deo dana i uveče nekako uvek želim da iskoristim vreme kvalitetnije nego sedeći uz računar. 

Ukoliko bih želeo da sumiram šta se izdešavalo u proteklih godinu, godinu i po dana, to bi otprilike izgledalo ovako:

• Dobio sam RWR+ vizu na tri godine sa otvorenim pristupm tržištu rada (konačnoooo);
• Promenio sam posao;
• Kupili smo stan (u stvari ga je kupila banka, mi sada samo treba da  otplatimo kredit za nekih 20 godina i onda će postati konačno naš :) );
• Mladja kćerka je krenula u osnovnu skolu (ista učiteljica, ista učionica, dakle bez uzbudjenja i preteranog stresa);
• Starija kćerka je prešla iz osnovne škole u gimanaziju. Za one koji nisu čitali moje blogove o školskom sistemu u Austriji, osnovna škola ovde traje 4 godine, posle čega deca mogu da biraju izmedju gimnazije i srednje škole;
• Obišli smo i videli neke interesantne gradove (San Francisko, Rim, Bolonju, London, Edinburg). Zaključili smo da je ona narodna "Svuda podji, kući dodji" zaista tačna. Takodje smo zaključili da je Evropa svetlosne godine ispred USA po ukupnom kvalitetu života, i potvrdili da je Beč zaista, zaista divan grad (pogotovo ukoliko imate decu);
• Zaključili smo i da su amerikanci blagosloveni što ih svih 300 i kusur miliona priča englski, ali su sa druge strane oštećeni nedostatkom istorije i raznovrsne kulture;
• Na satu automobila je kilometraža porasla za novih 40 - 45.000 km.
• Svi smo ostarili za jednu godinu (nema veze, lepo nam stoji);
• Nismo propričali nemački, mada sada bar možemo da razumemo 50-65% onoga što čujemo na televiziji i radiju. Ono što ohrabruje jeste da nam mozak i dalje radi na principu tri udju, dve izadju. Dakle ako nema poboljšanja, ono bar nema ni pogoršanja. (#budiuvekoptimista, #polupunacasa)
• Poželeli smo Beograd. Iako nam je Beograd oduvek ostao u srcu, sticajem okolnosti ove godine nismo uspeli ni jednom da ga posetimo. Putevi su nas nekako uvek vodili pored, dalje ka Bosni i Grčkoj...

U protekle tri, a pogotovo u poslednjih godinu i po se i Austrija dosta promenila. Uvedene su granice, u zemlju je ušlo više desetina hiljada migranata, nezaposlenost je porasla sa 6 na 12 posto, da bi sada opet pala na nekih 10%. I na političkoj sceni Austrije su se desile promene. Pojavila su se neka nova lica, ali se ujedno i zaoštrila retorika prema imigrantima, pogotovo onima poreklom iz Turske. 

Čini mi se da je kao posledica svega ovoga postalo jako teško naći posao ukoliko ne pričate nemački. Ono što teši jeste da ekonomija pokazuje znakove poboljšanja, mada su oni još uvek skromni. Takodje je pozitivno što je tržište nekretnina i dalje prilično stabilno sa prosečnim rastom cena  od oko 1% godišnje. Za razliku od Londona, Toronta i gradova u USA, porodice sa dva zaposlena člana ovde ipak mogu sebi da priušte kupovinu nekretnine (ukoliko ne žive u socijalnim stanovima pa se kupovina i ne isplati).

Ono što smo takodje primetili jeste i da nam je u medjuvremenu put automobilom do Beograda i Bosne postao dosta napornijim. Ovde naviše mogu da se zahvalim revnosnim madjarskim carinicima i presporim sistemima za skeniranje dokumenata na obe strane. Svoj doprinos su dali i austrijanci uvodjenjem kontrole na graničnom prelazu sa Madjarskom. Moram priznati da smo i mi sami doprineli ovom utisku jer smo posete familiji proredili i uglavnom sveli na praznike i raspuste. Za razliku od prve godine života u Austriji, kada smo familiju posećivali skoro svaki mesec (uglavnom normalnim vikendima kada nije gužva), ove godine su nam se putovanja uglavnom poklapala sa prazničnim migracijama naših ljudi koji žive u EU. U praksi to znači da se normalan put od nekih 6 sati pretvara u nesnosnih 10 sati milenja na autoputu i čekanja na granici. 

Ako bih sumirao šta mi trenutno najviše nedostaje u Austriji, onda bi lista izgledala ovako:

a) Hrana. Austrijska kuhinja ne nudi preteran izbor jela i ona se uglavnom svode na razna agregatna stanja svinjskog mesa. U martu sam boravio dve nedelje u Sofiji i oduševio  se raznovršnočću ponude vegetarijanske hrane. Počevši od salata i sireva do raznih jela spremljenih od patlidžana, tikvica, pečurki i paprika, sve u svemu, boravak u Bugarskoj je bio pravi praznik za stomak. Povratak u Austriju me vratio u surovu realnost. Bečka šnicla, gulaš i kobasica su ovde najveći dometi kulinarstva. Valjda su se i austrijanci sami zasitili sopstvene kuhinje pa je trenutno ispred Rathausa najveći red ispred štanda sa ćevapima. Kineski-korejanski restorani sa sušijem niču svuda, ali nama iz ex-YU nadu daju svetli primeri kao što je Pitawerk (#nistaboljeodvrucegburekasajogurtom).

b) Klima (mada sa zvezdicom). Naime, u Beču rano proleće duže traje i lepo vreme kada se možete skinuti u duks i uživati na prolećnom suncu počinje tek u maju. Proleće je uglavnom vetrovito i nema toliko sunčanih dana kao kod nas. Sa druge strane su leta mnogo blaža i vrući talasi traju svega po par dana. Čak i tada su večeri prijatne bez sparine i vlažnosti koja često zna da pritisne gradove u našim krajevima. To objašnjava zašto stanovi u Beču uglavnom nemaju klima uredjaje (pred činjenice da isti sa ugradnjom koštaju preko 1.500 EUR i što nemožete da ih okačite na zid zgrade). Iako se na proleć uvek žalimo da je zima trajala predugo, preko leta sve to zaboraimo kada vidimo kolike su temperature na Balkanu.

Ako bih želeo da pobrojim stvari koje mi definitivno ne nedostaju u Austriji onda bi lista bila mnogo duža. To su pre svega televizija i domaće novine koje defeinitvno truju ljude, blesavi nacionalizam kojeg se i dalje držimo kao pijani plota,  uništen obrazovni sistem, pravna nesigurnost i okrenutost prošlosti.

I naravno na kraju smece i neurednost. Neki dan smo se vozili kroz par naselja i nisam mogao da se ne zapanjim količinom smeća koja leži svuda razbacana i neurednim dvoristima i njivama. Razlika izmedju austrijskog i našeg sela je ogromna u pogledu urednosti i uredjenosti. Zato su u nekim delovima Austrije, čitava sela pretvorena u turisticke komplekse gde većina austrijanaca prodivi dobar deo letnjih i zimskig odmora. Na taj način novac ostaje u zemlji i cela država prosperira.

Sve u svemu, mi se i dalje nismo pokajali što smo došli i posle tri i po godine se osećamo mnogo prijatnije u Beču nego u Srbiji i Bosni. Kada kazemo "idemo kući" uvek mislimo na Beč. Rekao bih da mi iz ove perspektive izgleda nerealno da bih se ponovo vratio da živim u svojoj domovini, mada naravno čovek nikada ne zna šta ga čeka u životu.

Ukoliko budemo bili u mogućnosti definitvno bi želeli da provedemo i ostatak našeg života u nekoj uredjenoj zapadnoevropskoj zemlji.

Vama, ukoliko se odlučite da krenete u mepoznato, želim svu sreću i uspeh.