Da li emigrirati ili ostati u domovini?

Za sve one koji se dvoume da li da emigriraju ili ostanu to gde jesu bih poručio da uzmu u obzir nekoliko stvari pre nego što donesu ovu odluku:

• Preseljenje je normalna stvar. Pitajte prosečnog amerikanca ili evropljanina koliko se puta selio u potrazi za poslom. Ako se preselite, niko vas neće držati  silom u zemlji u kojoj ne želite za ostanete i uvek možete da se vratite nazad. Naravno, ostaje onaj problem kako objasniti familiji zašto ste jedan od retkih koji nije uspeo i zaradio milione za par godina provedenih na zapadu.
• Ukoliko niste našli posao, nemojte ni razbijati glavu ovim pitanjem. Kako stvari trenutno stoje u EU, postoje dobre šanse da nećete ni morati da razmišljate o preseljenju jer nećete ni imati priliku. Šalu na stranu, najvažniji korak u preseljenju je pronalaženje posla. U poslednje vreme je u Austriji sve teže naći posao bez znanja nemačkog jezika. Ukoliko vam podje za rukom da nadjete firmu koja je spremna da vas sponzoriše i sredi radnu i boravišnu dozvolu, vreme je da počnete da razmišljate da li ste dovoljno fleksibilni da se preselite.
• Ukoliko ne možete da nadjete posao u Srbiji, nemate tehničko, ekonomsko ili stručno obrazovanje i ne pričate nemački (ili bar odličan engleski), postoje dobre šanse da ni ovde nećete moći naći posao bar 2-3 godine dok ne naučite jezik. 
• Ukoliko imate prodicu, znajte da se od jedne plate teško živi. Ukoliko ste našli posao ali vaš bračni drug ne zadovoljava kriterijume iz prethodne stavke, postoji šansa da ćete živeti samo od jedne plate. Naravno, zavisi i kolika je ta jedna plata i kakve su vam navike. Moj je stav da je za normalan život  dvočlane porodice u Austriji potrebno 5 000 EUR. Naravno, preživećete i za duplo manje, ali nećete biti zadovoljni. Cifra koju sam naveo odgovara donjem limitu za porodicu koja pripada srednjoj klasi. 
• Ako ste retki srećnik pripadnik srednje klase, imate roditelje blizu da vam pričuvaju decu, nekoga ko vam povremeno čisti kuću, volite da idete na utakmice, na feniranja i sl. razmislite da li želite da dodjete. U Austriji se sve pomenuto skupo plaća tako da ćete se verovatno morati odreći mnogih sličnih stvari. 
• Ukoliko ste dobar majstor i imate ponudu za posao, nemojte se dvoumiti - majstorski poslovi su jako dobro plaćeni na zapadu, pogotovo ako imate svoju firmu.
• Ukoliko mislite da ćete za par godina moći doći kući sa novim BMW X6, u pravu ste. Naravno, rentiranje ovakvog automobila košta oko 350 EUR po danu. Za lokalne potrebe će vam odlično služiti i pasat sa 300.000 km na satu.

U Becu posle tri godine

Prošlo je evo vise od tri godine kako smo se preselili u Beč.

U medjuvremenu je ova stranica imala preko 80.000 pregleda, a ja sam se izgleda ulenjio pa odavno nisam objavio ni jedan post.  

Daleko od toga da se ništa ne dešava; jednostavno dnevne obaveze okupiraju najveći deo dana i uveče nekako uvek želim da iskoristim vreme kvalitetnije nego sedeći uz računar. 

Ukoliko bih želeo da sumiram šta se izdešavalo u proteklih godinu, godinu i po dana, to bi otprilike izgledalo ovako:

• Dobio sam RWR+ vizu na tri godine sa otvorenim pristupm tržištu rada (konačnoooo);
• Promenio sam posao;
• Kupili smo stan (u stvari ga je kupila banka, mi sada samo treba da  otplatimo kredit za nekih 20 godina i onda će postati konačno naš :) );
• Mladja kćerka je krenula u osnovnu skolu (ista učiteljica, ista učionica, dakle bez uzbudjenja i preteranog stresa);
• Starija kćerka je prešla iz osnovne škole u gimanaziju. Za one koji nisu čitali moje blogove o školskom sistemu u Austriji, osnovna škola ovde traje 4 godine, posle čega deca mogu da biraju izmedju gimnazije i srednje škole;
• Obišli smo i videli neke interesantne gradove (San Francisko, Rim, Bolonju, London, Edinburg). Zaključili smo da je ona narodna "Svuda podji, kući dodji" zaista tačna. Takodje smo zaključili da je Evropa svetlosne godine ispred USA po ukupnom kvalitetu života, i potvrdili da je Beč zaista, zaista divan grad (pogotovo ukoliko imate decu);
• Zaključili smo i da su amerikanci blagosloveni što ih svih 300 i kusur miliona priča englski, ali su sa druge strane oštećeni nedostatkom istorije i raznovrsne kulture;
• Na satu automobila je kilometraža porasla za novih 40 - 45.000 km.
• Svi smo ostarili za jednu godinu (nema veze, lepo nam stoji);
• Nismo propričali nemački, mada sada bar možemo da razumemo 50-65% onoga što čujemo na televiziji i radiju. Ono što ohrabruje jeste da nam mozak i dalje radi na principu tri udju, dve izadju. Dakle ako nema poboljšanja, ono bar nema ni pogoršanja. (#budiuvekoptimista, #polupunacasa)
• Poželeli smo Beograd. Iako nam je Beograd oduvek ostao u srcu, sticajem okolnosti ove godine nismo uspeli ni jednom da ga posetimo. Putevi su nas nekako uvek vodili pored, dalje ka Bosni i Grčkoj...

U protekle tri, a pogotovo u poslednjih godinu i po se i Austrija dosta promenila. Uvedene su granice, u zemlju je ušlo više desetina hiljada migranata, nezaposlenost je porasla sa 6 na 12 posto, da bi sada opet pala na nekih 10%. I na političkoj sceni Austrije su se desile promene. Pojavila su se neka nova lica, ali se ujedno i zaoštrila retorika prema imigrantima, pogotovo onima poreklom iz Turske. 

Čini mi se da je kao posledica svega ovoga postalo jako teško naći posao ukoliko ne pričate nemački. Ono što teši jeste da ekonomija pokazuje znakove poboljšanja, mada su oni još uvek skromni. Takodje je pozitivno što je tržište nekretnina i dalje prilično stabilno sa prosečnim rastom cena  od oko 1% godišnje. Za razliku od Londona, Toronta i gradova u USA, porodice sa dva zaposlena člana ovde ipak mogu sebi da priušte kupovinu nekretnine (ukoliko ne žive u socijalnim stanovima pa se kupovina i ne isplati).

Ono što smo takodje primetili jeste i da nam je u medjuvremenu put automobilom do Beograda i Bosne postao dosta napornijim. Ovde naviše mogu da se zahvalim revnosnim madjarskim carinicima i presporim sistemima za skeniranje dokumenata na obe strane. Svoj doprinos su dali i austrijanci uvodjenjem kontrole na graničnom prelazu sa Madjarskom. Moram priznati da smo i mi sami doprineli ovom utisku jer smo posete familiji proredili i uglavnom sveli na praznike i raspuste. Za razliku od prve godine života u Austriji, kada smo familiju posećivali skoro svaki mesec (uglavnom normalnim vikendima kada nije gužva), ove godine su nam se putovanja uglavnom poklapala sa prazničnim migracijama naših ljudi koji žive u EU. U praksi to znači da se normalan put od nekih 6 sati pretvara u nesnosnih 10 sati milenja na autoputu i čekanja na granici. 

Ako bih sumirao šta mi trenutno najviše nedostaje u Austriji, onda bi lista izgledala ovako:

a) Hrana. Austrijska kuhinja ne nudi preteran izbor jela i ona se uglavnom svode na razna agregatna stanja svinjskog mesa. U martu sam boravio dve nedelje u Sofiji i oduševio  se raznovršnočću ponude vegetarijanske hrane. Počevši od salata i sireva do raznih jela spremljenih od patlidžana, tikvica, pečurki i paprika, sve u svemu, boravak u Bugarskoj je bio pravi praznik za stomak. Povratak u Austriju me vratio u surovu realnost. Bečka šnicla, gulaš i kobasica su ovde najveći dometi kulinarstva. Valjda su se i austrijanci sami zasitili sopstvene kuhinje pa je trenutno ispred Rathausa najveći red ispred štanda sa ćevapima. Kineski-korejanski restorani sa sušijem niču svuda, ali nama iz ex-YU nadu daju svetli primeri kao što je Pitawerk (#nistaboljeodvrucegburekasajogurtom).

b) Klima (mada sa zvezdicom). Naime, u Beču rano proleće duže traje i lepo vreme kada se možete skinuti u duks i uživati na prolećnom suncu počinje tek u maju. Proleće je uglavnom vetrovito i nema toliko sunčanih dana kao kod nas. Sa druge strane su leta mnogo blaža i vrući talasi traju svega po par dana. Čak i tada su večeri prijatne bez sparine i vlažnosti koja često zna da pritisne gradove u našim krajevima. To objašnjava zašto stanovi u Beču uglavnom nemaju klima uredjaje (pred činjenice da isti sa ugradnjom koštaju preko 1.500 EUR i što nemožete da ih okačite na zid zgrade). Iako se na proleć uvek žalimo da je zima trajala predugo, preko leta sve to zaboraimo kada vidimo kolike su temperature na Balkanu.

Ako bih želeo da pobrojim stvari koje mi definitivno ne nedostaju u Austriji onda bi lista bila mnogo duža. To su pre svega televizija i domaće novine koje defeinitvno truju ljude, blesavi nacionalizam kojeg se i dalje držimo kao pijani plota,  uništen obrazovni sistem, pravna nesigurnost i okrenutost prošlosti.

I naravno na kraju smece i neurednost. Neki dan smo se vozili kroz par naselja i nisam mogao da se ne zapanjim količinom smeća koja leži svuda razbacana i neurednim dvoristima i njivama. Razlika izmedju austrijskog i našeg sela je ogromna u pogledu urednosti i uredjenosti. Zato su u nekim delovima Austrije, čitava sela pretvorena u turisticke komplekse gde većina austrijanaca prodivi dobar deo letnjih i zimskig odmora. Na taj način novac ostaje u zemlji i cela država prosperira.

Sve u svemu, mi se i dalje nismo pokajali što smo došli i posle tri i po godine se osećamo mnogo prijatnije u Beču nego u Srbiji i Bosni. Kada kazemo "idemo kući" uvek mislimo na Beč. Rekao bih da mi iz ove perspektive izgleda nerealno da bih se ponovo vratio da živim u svojoj domovini, mada naravno čovek nikada ne zna šta ga čeka u životu.

Ukoliko budemo bili u mogućnosti definitvno bi želeli da provedemo i ostatak našeg života u nekoj uredjenoj zapadnoevropskoj zemlji.

Vama, ukoliko se odlučite da krenete u mepoznato, želim svu sreću i uspeh. 

Emigrirati u Austriju ili Ameriku (SAD, Kanadu)

Die Qual der Val. Večita dilema nasih ljudi koji žele da emigriraju - da li ostati u Evropi ili otići u Ameriku.U protekle 2 godine sam par puta putovao u SAD i Kanadu sto mi je dalo priliku da razgovaram sa našim ljudima koji su odlučili "otići preko bare".  Takodje sam imao priliku i da na licu mjesta vidim kako izgleda zivot preko okeana i proverim da onu našu izreku "Evropa je ipak Evropa". U Kanadi sam imao priliku da obidjem nekoliko gradova (Toronto, Misisagu, London, Ontario i Montreal). U SAD sam nažalost uspeo posetiti samo San Francisko i nekoliko okolnih manjih mesta.

Meni se Kalifornija neuporedivo više svidela od Kanade zbog jednog meni jako bitnog faktora -  klime. Naime, u Kanadi sam boravio 2 puta, jednom u aprilu i drugi put sredinom oktobra. Oba puta je bilo prilično hladno, stim da je u oktobru u Otavi vec bio pao sneg. Ako ste zimogrižljivi i ne

uživate preterano da 7-8 meseci živite u zimskoj idili, Kanada definitivno nije dobar izbor. 

Ukoliko volite topliju klimu i uzivate u pogledu na okean, Kalifornija može biti pravi izbor za novi zivot. Pogotovo ako ste u IT industriji, Silikonska dolina može puno toga da ponudi. Apple, Google, Facebook, Microsoft, IBM, NASA, itd, sve ove kompanije ćete naći i videti na par kilometara povrsine dok se vozite auto putem.

Medjutim ono što je zajedničko za obe zemlje su ljubazni ljude koji će vas dočekati sa osmehom na licu uz pitanja tipa: "Kako ste danas?" ili "Kakav vam je bio danasnji dan?". Dok u Austriji često možete ući u radnju u kojoj vas niko neće ni pogledati, a kamoli pozdraviti, to se u SAD i

Kanadi teško može doživeti. Naravno, ako spomenete da ste iz Evrope, vase sagovornici će vam posvetiti još više pažnje. Rekao bih da je to deo njihove kulture da vaspitaju decu da budu učtiva i staložena. Naravno, izuzetaka ima svugde pa i tamo.

Meni je posebno zanimljiv osjecaj da ste došli u zemlju u kojoj svih 319 miliona stanovnika prica engleski (pa dobro, bar većina). Zamislite EU koja ima 4 miliona km2 sa svoja 24 zvanična jezika i kulture. Sada zamislite SAD sa 2,5 puta većom površinom (9,8 miliona km2) sa jednim zvaničnim

jezikom, kulturom i istorijom. Impresivno, zar ne?

I drugi jezici su naravno u upotrebi, pre svega španski. Za razliku od evropskih zemalja u kojima deca u školama uče po nekoliko stranih jezika, u SAD deca jednostavno ne uče ni jedan drugi jezik osim engleskog. A i zašto bi?

U razgovoru sa Kanadjima sam stekao utisak da je njihova perepcija Evrope uglavnom kao jednog politički nestabinog kontinenta koji je uvek na ivici konflikta i u kojem su ljudi jako podložni nacionalizmu i zatvorenosti prema strancima. Gledajući našu bližu istoriju i okruženje rekao bih da su ovde u pravu.

Interesantan osjećaj veličine ove dve zemlje. Let avionom sa istočne na zapadnu obalu traje 3-4 sata, odprilike isto koliko treba od Beograda do Londona. Ljudi često nisu svesni ove veličine, pa se (kao i ja uostalom) iznenade kada čuju da vožnja autom od San Franciska do Los Andjelesa traje

6.5 sati u idealnim okolnostima, iako na karti oba grada izgledaju blizu jedan drugome.

Jedinstven jezik, kultura i istorija su velike prednosti SAD-a i nije slučajno što su vodeća ekonomska sila. Istovremeno su po meni i veliki nedostaci za individuu jer nemate priliku da vidite nešto drugačije i obogatite se iskustvom koje prati odlazak u stranu zemlju. Iz Beča za vikend mozete da odlučite da obidjete Prag, Veneciju, Rim, Pariz, itd, i svaki od ovih gradova će vas iznenditi izgledom, hranom, ljudima i istorijom. Za mene kao osobu koja uživa u putovanjima i otkrivanju novih gradova geografska pozicija Beča nudi prednosti.

Kada ste u SAD, to je teško izvodljivo. Gde god da krenete srešćete amerčku zastavu, japanske automobile, istu hranu i običaje, i naravno ljude koji pričaju i izgledaju gotovo isto.

Naravno, odlazak u zemlju čiji jezik zaista pričate predstavlja ogromnu olakšicu u integraciji. Umesto da provodite sate i mesece pokusavajuci da propričate nemački, ukoliko odete u SAD necete imati tih problema. U stvari gotovo da necete. Ovo kazem iz razloga što koliko god mislili da poznajemo  engleski jezik, boravak u zemlji u kojima se on priča je prava prilika da se uverimo u suprotno. Naravno, svakodnevni razgovor je u redu, ali ukoliko udjemo dublje u političke, poslovne i kulturne teme, shvatićemo da je fond reči koji imamo zapravo siromašan a da su mnoge fraze koje smo često koristili zapravo pogrešne.

Stvar koja mi se nije svidela u SAD i Kanadi je infrastruktura. Koliko sam razumeo, SAD nemaju tradiciju ulaganja u opšta dobra  i radije se oslanjaju na individualne inicijative. San Francisko na primer ima jednu liniju metroa-voza (Bart) koji izgleda kao da je izašao iz fabrike 60tih godina. Generalno, javni saobraćaj ovde ne funkcioniše kao šo je to slučaj u Beču, mada Beč možda i nije najbolji benchmark jer ima izvanredan javni saobraćaj, čak i u EU. Stanovnici ovih zemalja se uglavnom oslanjaju na vlastite automobile i Uber. Uber je jako popularan, pogotovo u San Francisku gde regularna taksi vozila gotovo da ne možete da vidite. Ovo je posledica ekonomske krize koja je naterala ljude (pogotovo penzionere) da krpe mesečni budžet dodatnim izvorom sredstavai i nedstatka dobre javne infrastrukture. Kako mi je to neko objasnio slikovito: zamislite korporativnu žurku u Facebooku gde po završetku 20.000 iz kampusa ljudi kreće kući u sitne sate. Ne postoji metro, niti taksi služba koja može da razveze sve te ljude kućama.

U Kanadi je potrebno dodati i perspektivu udaljenosti jer nije neobično da se prva susedna zgrada, supermarket ili trafika nalaze na par km. udaljenosti.

Kada govorimo o automobilima, po mojoj proceni 70% su japanci. U Kanadi su veoma popularni veliki pick-upovi sa 3500 kubika koji mogu sa lakocom da se izbore sa snegom i ledom. jedan od razloga za kupovinu ovakvih automobila je i sigurnost u slučaju nesreće na autoputu jer prosečan Amerikanac/Kanadjanin potroši dnevno 2-3 sata u vožnji na posao i sa posla.

Takodje me je prilično iznendadilo da obe zemlje, a pogotovo SAD nisu preterano čiste. Smeće mozete da vidite na svakom koraku a kada se vozite autoputem nije retkost da vidite branike automobila koje leze na zaustavnoj traci auto-puta. Moja prva misao je bila da ljudi na našim prostorima imaju pogrešnu perpepciju da je na Zapadu sve potpuno čisto i uređeno dok je situacija kod nas najgora moguća.

Nekrentnine, tj. njihova cena je jedna od dominantih tema u razgovoru. Razlog je neverovatno visoka cena istih čak i u poredjenju sa prosečno višim primanjima gradjana u odnosu na ostatak SAD. Prosečne kuće koštaju od 700.000 - 1.000.000 dolara (kanadskih/američkih) i u SAD i u Kanadi. Kuće su drvene (obložene ciglom) sa drvenim podovima na spratu i za naše standardne se mogu smatrati u nivou montažnih.

Razlika u ceni rentiranja je medjutim velika izmedju Kanade i Kalifornije. U Torontu mozete da rentirate pristojan stan za 4-članu porodicu za duplo manju svotu u poredjenju sa Kalifornijom. Nagli bum IT industrije nije pratio razvoj stambenih kapaciteta. Ova tema je toliko dominantna da smo čak i u Hop-on/Hop-off autobusu koji nas je vozio kroz San Francisko imali priliku da čujemo od vodiča koliko koštaju nekretnine u pojedinim kvartovima grada.

Da li zbog krize ili viskih cena stanova, uglavnom u San Francisku smo imali prilike da vidimo jako puno beskućnika, znatno više nego u Austriji (čak i ako ste ljubitelj kupovine u Bili nedeljom). Ovde bih pohvalio socijalni sistem Austrije koji raznim izdvjanjima i subvencijama omogućava pristojan krov nad glavom socijalno ugroženim kategorijama. Naravno, to Austriju i te kako košta i pitanje je kolimo je ovo rešenje održivo s obzirom da je nacionalni dug Austrije dosegao 85% GDP a nezaposlenost beleži rekordnu stopu od 12%. Dok pišem ovo, vladajuće partije u Austriji analiziraju mogućnosti smanjenja ovih izdataka kako bi budžet bio održiv na duže staze.

Da zaključim, Kalifornija može biti bolja solucija za imigraciju od Austrije ukoliko volite blažu klimu i mnođtvo sunčanih dana i pogotovo ukoliko ste IT stručnjak. Američko državljanstvo se do sada moglo dobiti lakše nego austrijsko (za koje vam treba 7-10 godina života i rada u Austriji), tržište rada je veće i politička situacija je stabilnija. Verovano vam neće biti potrebne godine da savladate jezik i živećete u zemlji koja je lider u gotovo svim oblastima industrije a SAD su i dom najboljih svetskih univerziteta (za koje će vam do duše trebati 30-40.000 USD po godini). Sa druge strane, Amerika ne oprašta ukoliko nemate dobar posao i platu, putovanje na posao će vam oduzeti 2-3 sata dnevno i naravno rodbina će biti mnogo, mnogo dalje. Život u Austriji je generalno mnogo ušuškaniji nego u Americi i Kanadi. Posete familiji koje iz Beča možete organizovati preko vikenda iz Amerike/Kanade ćete verovatno odlagati i svesti na maksimalno jedan odlazak godišnje.

Izbor je na vama.

Nedelja - Ruhetag na koji se nikada neću navići

Posle 3 godine provedene u Austriji i dalje ne razumem zašto nedeljom ništa ne radi (sem restorana i tek poneke prodavnica prehrambenih proizvoda).

OK, razumem koncept da je nedelja dan za odmaranje koju treba provesti u krugu porodice, ali da li ova postavka prikladna vremenu u kojem živimo i da li zaista doprinosi da čovjek uspori i provede dan kvalitetnije.

Meni u principu i ne. Zapravo kada razmislim, neradna nedelja proizvodi još veći stres u u poredjenju sa situacijom gde je nedelja delimično ili potpuno radni dan. Kako?

Prvo, umesto da subotu jutro iskoristimo da se naspavamo, popijemo lagano kafu sa lepšom polovinom, opušteno doručkujemo i razmislimo kako da  provedemo dan u relaksaciji posle naporne radne nedelje mi u stvari moramo da navijmo sat da bi taj jedan obavili sve što bi realno moglo da se obavi i u  dva dana:

1. pijacu
2. supermarket - kupovinu hrane za iducu nedelju
3. kupovinu garderobe i svega ostalog što nije hrana
4. pospremanje kuće (jer se nedeljom ne sme usisavati)
5. frizeraj, moleraj, auto pranje, kačenje karnišle, itd.

i na kraju ostaviti malo vremena da se neobavezno izadje iz kuće i proseta. Ja ne mogu većinu ovih stvari obaviti radnim danom jer mi to ne  dozvoljava moje radno vreme koje se poklapa sa radnim vremenom bečkih radnji.

Kada bolje razmislim,  subota se nekada čini još stresnijim danom od normalnog radnog dana.

Zar ne bi bilo bolje ostaviti mogućnost da svako bira da li će ove stvari raditi subotom ili nedeljom (ili u oba dana pomalo)?  Šta ako je npr. u subotu lep suncan dan koji prosto zove da se čovek opusti negde u prirodi? Umesto da uživamo, moramo da čekamo nedelju koja može  biti kišovita i potpuno neupotrebljiva. Nekoliko puta sam doživeo situaciju da je vikend "propao" jer je nedelja bila kišovita.

Uvodjenje radne nedelje doprinelo i smanjenju nezaposlenosti koja u Austriji nije beznačjna (9,7%). Da ne govorimo o povećanju prihoda od turista  koji bi imali priliku da nedeljom potroše koji dodatni EUR na obostrano zadovoljstvo. Prosto mi je neverovatno da jedan turistički grad zatvori sve  svoje radnje radnim danima i subotom posle 18, odnosno tokom celog dana u nedelju.

Jasno mi je da je ovo dan koji treba provesti sa porodicom, ali zašto ne ostaviti mogućnost da se svako organizuje kako mu više odgovara. Nekome  možda više odgovara da provede subotu sa porodicom, a neko bi želeo priliku da radi, pa makar to bilo i nedeljom.

Iskreno, nikada nisam shvatio ni to što nedeljom ne možete kupiti sve proizvode u Bili. Ali to je već posebna tema.

I bi Schengen

Prošle sedmice dok smo se vraćali u Austriju sačekalo nas je neprijatno iznenadjenje na graničnom prelazu u Nickelsdorf-u (autoput Budimpešta-Beč). 

Zbog uvodjenja kontrole granice na ulazu u Austriju stvorila se kolona auta od 6 km. Trebalo nam je 3.5 sata da predjemo ovih 6 km. 

Najveći problem je što se sav saobraćaj sa autoputa (govorimo o desetini hiljada auta dnevno) usmerava u jednu traku koju onda kontroliše policija. Sama kontrola traje par sekundi (policija samo gleda da li u automobilu ima potencijalnih migranata) ali je broj automobila koji prolazi kontrolu ogroman.

Naravno, samo spajanje traka u jednu usporava prolaz a situaciju su pogoršavali vozači koji su uletali preko reda. 

Moram priznati da je ova granična kontrola velika sramota za obe zemlje. 

Za Madjarsku jer nije uredila i orgnizovala prilazak granici kako bi se sprečilo da vozači uleću preko reda vozeći zaustavnom trakom (što je strogo kažnjivo po zakonu).

Za Austrju jer je uspostavila granicu na nekompletan i neorganizovan način. Nepojmljivo je da se cekolupan drumski saobraćan na ovoj deonici usmerava na samo jednu traku koju kontrolišu 2 policajca. Gospodo iz ministarstva unutrašnjih poslova, ako hoćete da napravite granicu, napravite granični prelaz po meri sa 4-5 punktova za kontrolu.

Ne mogu ni da zamislim kako će ovo izgledati u Avgustu kada milioni Turaka, Rumuna, Bugara i Srba krenu nazad sa odmora u zapadnu Evropu. Mi smo imali sreću da napolju tog dana nije bila vrućina i putovali smo bez dece. Plus, sezona povrataka gastarbajtera nije počela.

Za sve one koji nameravaju put Beca ovom trasom preko leta - OPREZ. Ponesite dosta vode i nešto hrane, jer će gužve biti nesnosne.

Kako preziveti renoviranje stana u Becu

Renoviranje stana u Austriji je skup sport koji će vas (kao i svugdje) koštati vremena i živaca.

Da li ćete za renoviranje koristiti usluge registrovanih kompanija ili fizičkih lica zavisi od dubine džepa i vremena koje imate na raspolaganju. Ono o čemu treba da vodite računa, u sličaju da adaptaciju ne radite preko registrovanih firmi, jeste da nećete imati formalnu garanciju na radove i da ćete zavisiti od dobre volje izvodjača radova da li će vam napraviti korekcije ili ispravke.

Sa druge strane, visok broj žalbi i tužbi koje Austrianci podnose protiv firmi koje rade adaptaciju su primorale osiguravajuće kuće da izbace ovu kategoriju iz polise pravnog osiguranja (Rechshtuzversicherung).

Ono što me neprekidno fascinira ovde jeste visoka cena usluga rada ali i materijala. Na primer, sigurnosna vrata sa ugradjivanjem u Beču koštaju izmedju 2.200 i 2.700 EUR (stim da vam drzava vraća 400 kao subvenciju), doke je cena takvih ako ne i boljih vrata sa ugradnjom u Beogradu oko 800 EUR. Čovek ne može da se ne zapita kako jedna željezna vrata uopšte i mogu da kostaju nekoliko puta više od televizora ili laptopa koji su neuporedivo kompleksniji za proizvodnju. Ugradnja klime košta izmedju 600 i 800 EUR po jedinici. Blagi užas.

Materijal:

Mi smo u pocetku zazirali od kupovine pločica u Bauhausu i kupili smo veći kontigent pločica u Slovackoj (u Siko i Mercury Marketu). Ovo se ispostavilo kao greška. Naime, iako nudi pločice po povoljnim cenama, Bauhaus ima prilično dobar kvalitet keramike. Dodatna prednost je što možete uvek da dokupite par kvadrata ako vam nedostaju ili da vratite višak i dobijete novac nazad ukoliko ste kupili nečega previše. Ovo je jako bitno jer nikada nećete moći tašno oceniti koliko ti treba lepka, pločica i sl. Slobodno uzmite više svega i čuvaje račune, sve sto vam ostane jednostavno vratite i dibićete novac nazad.

Sto se cene pločica tice, manje vise je ista kao u Slovačkoj i krece se oko 20-30 EUR/m2 za solidan kvalitet. Ako plocice kupite u Slovačkoj, čekacete ih 6 nedelja + necete moći da vratite višak. Ako vam nesto zafali moracete da cekate novih 6 nedelja da dobijete dodatan paket. Bauhaus ima sve što je izloženo na lageru. Tu je momenat da ćete transport od Bratislave do Beča morati da platite izmedju 100 i 120 EUR.

Vodomaterijal nismo želeli da kupimo u Bauhausu. Kako nam je vodoinstalater objasnio, vodomaterijal im često stize iz Kine i ponekada cevi, ventili i česme znaju da puknu ili procure. Takodje, kako sam čuo, neke česme istog proizvodjača i tipa se fizički razlikuju ako ih kupite u Bauhausu i SHT-u.

Vodomaterijal je najbolje da vam kupi vodoinstalater i to u SHT-u (vodoinstalaterskom centru). Majstori u SHT-u imaju tamo popuste do 30%, tako da nemojte da se trudite da idete sami da kupujete tamo, necete proći nista povoljnije. U principu, prodavncu gotovo da ne posećuju fizička lica a osoblje je veoma neljubazno.

Tražite od majstora racun kao dokaz da je sav materijal kupio u SHT-u (ovo odmah dogovorite sa njim pre nego sto pocne da radi). U slucaju poplave, osiguravajuće kuće neće hteti da isplati novac ukoliko je vodomaterijal iz Bauhausa, tako da je dobro da imate račun kao dokaz o poreklu.

Ako menjate radijatore, moja preporuka je da ih narucite preko http://www.badshop-austria.at/. Radijatori zapravo stizu is SHT-a i mnogo su povoljniji nego da ih kupijete direktno u SHT-u (ili je mene majstor hteo žestoko da prevari J).

Ukoliko ste na daljinskom centralnom grejanju, morate voditi računa da uzimate radijatore i ventile koji se uklapaju u tehničke karakteristike Wien Energie (moraju da trpe pritisak od 10 bara pri 100 stepeni C i odgovaraju normi ÖNORM EN 442). Radijatori takodje moraju biti čelični. Vise detalja možete naći na linku ispod (paragraf 2.4).

https://www.wienenergie.at/media/files/2015/technische%20richtlinie%20tr-lab%20leitfaden%20allgemeing%C3%BCltige%20bestimmungen_140553.pdf

Farbe i glet smo kupovali u Bauhausu i OBI-ju. Farbe mozete kupiti i u Srbiji jer su mnogo jeftinije nego ovdje ali vodite racuna da kupite dovoljno farbe  jer u suprotnom ovde necete naći kompatibilnu boju. Npr. primetili smo da se Jupolova bela ne moze da prekrečiti sa Aplininom belom koju prodaje OBI i Bauhaus, jer je alpinina bela mnogo belja. Glet masa košta oko 2-3 EUR/m2. 

Parket smo kupili u Slovačkoj i jako smo zadovoljni. Uzeli smo pun hrastov parket profila 5 cm, koji se lepi na podlogu. Parket smo čekali 6 nedelja ali se isplatilo. Iako se majstor žalio da je dosta daski krivo, ipak ih je majstorski uklopio i ovo se ne primeti. Imali smo par komada parketa koje smo morali da bacimo jer su bile previše krive, ali generalno parket je ispao svetski.

Česme smo kupili u Bosni jer su duplo jeftinije i mnogo kvalitetnije. Mi smo uzeli Unitas za koje fabrika daje garanciju od 6 godina. Kvalitet česmi je zaista odličan a česma kosta u proseku 100-120 EUR, dok je ovde česma sličnog kvaliteta oko 250-350 EUR po komadu. Medjutim vodite računa da ukoliko ne ugradite Gröhe ili HansGröhe česme, možete imati problema da naplatite odstetu od osiguranja ukoliko dodje do poplave. Gröhe/HansGröhe možete nababiti preko Amazona. 

Sigurnosna vrata su papreno skupa. Najpovoljniju ponudu sam dobio od Bosala (firma iz Beograda koja ovde ima predstavnistvo) i to 2.500 EUR. Austrijske firme traže u proseku 2.700 -3.500 EUR.

Unutrasnju stolariju smo kupili od Novoforma iz Bijeljine. Vrata su nas dosla oko 250 EUR bez štokova, odnosno 350 EUR sa štokovima. Montaža, carina i ostali troškovi su uključeni u ovu cenu. Vrata smo čekali nekih mesec dana. Nismo hteli da menjamo štokove jer su uliveni u beton i morali bi se poprilično pomuciti da bih izvadili. Iznad vrada nema grede, tako da bi je verovatno morali izliti ako bi hteli da stavimo drveni štok (u suprotnom bi zid iznad vrata legao i popucao).

Radovi:

Kvadrat postavljanja keramike smo plaćali 20-25 EUR pri čemu smo bili jako zadovoljni kvalitetom radova.

Postavljanje parketa smo takođe platili 15 EUR po m2, pri čemu je u cenu uključen lepak. Ovdje govorim o parketu koji se prodaje u daskama, ne o ribljoj kosti koja se postavlja komad po komad. Brušenje postojećeg parketa sa lakiranjem košta 20 EUR/m2 sa materijalom.

Cena krečenja jako varira od toga ko vam radi i kreće se od 5 EUR po m2 za yidove pa cak do 20 EUR po m2. Mi smo molera platili 5 EUR/m2 pri čemu smo materijal sami obezbedili. Vodite računa da su farbe i glet masa prilično skupi ovdje, ali je i kvalitet vrhunski. Gletovanje kosta 10-15 EUR / m2.

Vodoinstalaterske usluge se pogađaju u paketu pa cena zavisi od toga šta sve želite da radite. Po meni, ove usluge su i najskuplje ako gledamo cenu po satu rada. Nas je zamena cevi u kuhinji, kupatilu i WC-u, zamena 6 radijatora (bez zamene cevi) i ugradnjom sanitarija i česmi koštala 1.450 EUR. Materijal naravno nije uključen u cenu.

Kontejner za šut košta izmedju 500 i 600 EUR ako uzimate kontejner od 5-7m3 za kombinovani šut. Cena kontejnera predvidjenog za jednu vrstu šuta je upola manja. Pre naručivanja kontejnera morate tražiti dozvolu za postavljanje od strane Magistrata za saobraćaj i ona se izdaje na ograničen period. Ni se nismo odlučli da koristimo kontejner jer šuta ima do poslednjeg dana, tako da nam postavljanje kontejnera na 5 dana nije bilo od koristi. Ako šut odvozite u sopstvenoj režiji, morate ga odnositi na neki od bečkih Mistplatz-ova (deponija). U principu je dozvoljeno odneti 1 m3 šuta dnevno po osobi, mada ako malo predkardašite neće vam uzeti za zlo. Uređenost i organizacija na Mistplatz-u su mi i dan danas izvor oduševljenja. Recimo samo da je sve besprekorno čisto i perfektno organizovano, a po meni zaposleni tamo imaju gospodski posao J

Instalacija jednog klima uredjaja košta u proseku 1.800-2.500 EUR (sa uredjajem), zavisno od tipa uredjaja. 

Kupovina nekretnine u Austriji

Posle dve godine provedene u iznajmljenom stanu smo odlucili da kupimo nekretninu u Becu.

Tržiste nekretnina u Beču je od 2008 doživelo pravi bum što je za posledicu imalo nagli skok cena kvadrata. U razgovoru sa nekim svojim kolegama austrijancima sam često čuo komentare da je ovakva ekspanzija tržišta posledica ekonomske krize, koliko god da to zvuči nelogično. Naime, sa bankrotom nekih velikih svetskih banaka ljudi su postali sumljičavi u sigurnost  depozita u bankama i stabilnost celokupnog bankarskog sektora. Takodje, niske kamatne stope na oročene depozite su ljude okrenule ka investicijama u nekretnine gde su mesečni prinosi bili značajno veći. Sa povećanom potražnjom došlo je i do neminovnog skoka cena. Skok cena je delimično uzrokovan i investicijama iz istočnih zemalja, pre svega Rusije, mada je njihog uticaj na cene bio dosta manji.

Može se reći da su danas, dok pišem ovaj blog, cenene kretnina u Austriji prilično stabilizovane, ali su i dalje ostale na jako visokom nivou.

Ono što sam takođe shvatio jeste da nema generalnog pravila vezanog za posedovanje nekretnine. Vrlo je uobičajeno upoznati pripadnike srednje klase koji decenijama iznajmljuju stan, ali i one koji imaju 2-3 stana u posedu. Moje je shvatanje da su starije generacije bile u prilici da dodju do stanova za vrlo povoljne iznose, što je velika većina ljudi i iskoristila, dok danas to više nije slučaj.

Rekao bih da je zbog velikog priliva stanovništva u Beč, kupovina stana ipak ispativa investicija jer su cene rente značajno porasle, dok su istovremeno kamatne stope na stambene kredite pale na prosek od 1-1.5%. Cela logika se dakle danas može zasnovati na zameni mesečene rente (koja predstavlja potpuni gubitak) sa ratom kredita u kojom veci deo anuiteta odlazi na otplatu glavnice. Takodje, u Austriji ne postoji (još uvek) porez na imovinu koji se plaća u Srbiji.

Naravno, ukoliko bi u svetu došlo do rapidnog poboljšanja ekonomije i porasta baznih kamatnih stopa, cela investicija bi bila pod upitnikom ili bi u najmanju ruku, period povrata postao značano duži. Na vama je da odlučite da li želite da rizikujete.

Sve u svemu, ukoliko i vi nameravate da kupite stan u Austriji, šest saveta koje dajem u ovom blogu vam mogu biti od koristi da se upoznate sa celokupnim procesom.

Prvi savet koji mogu da dam svim kupcima nekretnina u Austriji je da se naoruzaju sa strpljenjem - celokupna procedura (bar u Beču) ne ide tako brzo kao sto je to slučaj u Srbiji ili BiH. 

Prvi korak u celokupnom procesu je naravno pronalazenje odgovarajuce nekretnine koja se uklapa u vase potrebe sa stanovista cene, kvadrature, strukture, kvaliteta, starosti, lokacije i visine mesečnih operativnih troškova. 

Kada pročitate prethodnu rečenicu do kraja biće vam jasno da je pronalaženje stana koji ispunjava (bar u većoj meri) sve navedene standarde predstavlja gotovo nemoguću misiju.

Kao ilustraciju navodim naš primer. Pronalaženje odgovarajuce nekretnine je trajalo 5-6 meseci, pri čemu smo nekoliko puta odustajali i ponovo se vraćali traženju. Kada smo stan konačno našli, trebalo nam je 3 meseca da završimo transakciju.

Prvi problem sa kojim smo se susreli je bila slaba ponuda stanova u distriktu u kojem smo odlučili da se nastanimo. U ponudi je bilo par novogradnji sa cenama od 5-6000 EUR/m2 i određen broj "Altbau" stanova sa početka veka.

Ono što smo od početka potrage znali jeste da ne želimo da menjamo lokaciju jer su se deca tek uklopila u škole/vrtiće, okruženje nam se jako svidjalo i jednostavno, znali smo gde se šta nalazi. 

Takodje smo od starta odlučili da ne želimo da kupimo "Altbau" (to su u principu stanovi izgradjeni pre drugog svetskog rata). Altbau se moze naći nešto povoljnije uz potrebu da se stan kompletno renovira (mada je renoviranje obično potrebno čak i ako kupite stan star 20 godina). Medjutim za nas kupovina ovakvog stana nije bila opcija, jer koliko god da uložite u sredjivanje stana, ulaz u zgradu i zajednička infrastruktura (instalacije, podrum, dvoriste) ipak odiše starošću. Još jedna nepovoljnost kod kupovine ovakvog stana jeste činjenica da ste ograničeni zakonom u pogledu maksimalne rente koju možete da tražite u slučaju da se odlučite da stan jednom počnete da iznajmljujete. Na kraju budimo realni, stan koji je star 100ak i više godina je zaista star :)

Nakon što izgubite svaku nadu da ćete naći svoj stan iz snova, jedan dan ćete ugedati oglas koji će vam ponovo probuditi nadu. Ne oklevajte već odmah kontaktirajte agenta telefonom i zakažite posetu ukoliko je moguće već isti ili idući dan. Mi smo izgubili jedan jako lep stan stan samo zato sto smo nazvali agenta sledeći dan - stan je bio na dobroj lokaciji i jako povoljan pa se prodao par sati nakon što je oglašen.

Kada nadjete odgovarajući stan, agent će vam zakazati sastanak sa vlasnikom. Vlasnik bi trebao da vam da odgovore na pitanja ko su komšije, šta je radjeno u stanu u odnosu na originalni raspored (što bi moralo biti propraćeno odgovarajucom dokumentacijom) i sl.

Moj prvi savet jeste da obratite pažnju na garažu. Ukoliko se u budućnosti odlučite da prodate stan, prodaja moze ići teze ukoliko uz stan ne prodajete garazu. Zbog sve većeg broja automobila, danas je vrlo teško naci slobodno mesto za parkiranje na ulici i zato kupci često insistiraju na garaži. Ukoliko vlasnik ne želi trenutno da proda garažu, tražite da vam se u ugovor ugradi pravo preferencijalne kupovine koje će garantovati da će prodavac, ukoliko se odluči na prodaju graže u nekom trenutku, prvo morati vama da je ponudi. Pravo preferencijalne kupovine vas kao kupca stana ne obavezuje. Ukoliko ne pristanete na kupovinu, ili ne date odgovor u roku od npr. 30 dana, prodavac će biti u mogućnosti da ponudi garažu na otvorenom tržištu.

Ako se dogovorite oko cene, agent će vam  tražiti da potpisete ponudu u kojoj se obavezujete da ćete mu platiti naknadu u visini od 3% vrednosti stana. Zauzvrat, on/vlasnik se obavezuju da ce ukloniti stan iz oglasa.

Moj drugi savet je da ne potpisujete ovaj dokument dok vam banka ne odobri kredit (ukoliko niste srećnik koji može priustiti kupovinu stana u gotovini) jer se potpisom dokumenta obavezujete da ćete platiti agentu naknadu bez obzira ukoliko odustanete od kupovine, ili vam banka ne odobri kredit. Dokument medjutim možete potpisati pre nego što vam MA35 kao strancu odobri kupovinu nekretnine, jer ukoliko dobijete negativno mišljenje od MA35, po austrijskom zakonu sve povezane transakcije postaju pravno nevažeće.

Vezano za MA35, ukoliko imate važeću radnu i boravišnu dozvolu u Austriji, dobijanje ove dozvole ne bi trebalo da predstavlja problem. Koliko sam neformalno čuo, ukoliko niste drzavljanin Austrije/EU (imate samo radnu/boravišnu dozvolu), moći ćete da kupite samo jedan stan na svoje ime. Ukoliko vam je viza pred istekom, banka ce vam verovatno traziti da obnovite vizu pre odobravanja kredita.

Tražite od agenta svu dokumentaciju za stan uključujući:

1. Ekspoze
2. Plan stana
3. Poslednji račun za operativne troskove "Betriebskosten" da bi videli koliko ćete mesečno plaćati održavanje zgrade (pored mesecne rate)
4. Iznos rezerve zgrade da bi znali da li zgrada ima dovoljno sredstava da pokrije vanredne situacije tipa prokišnjavanja, kvara na liftovima i sl. 
5. Izvod iz katastra koji ce potvrditi vlasnistvo nad zgradom i pokazati da nekretnina nema opterecenje (hipoteku)
6. Kopiju licnog dokumenta vlasnika

Zbog slabe prodaje, banke u Austriji danas odobravaju kredite sa jako malim učešćem. U nekim slučajevima je moguce dobiti i kredite u iznosu većem od vrednosti hipoteke, pogotovo ukoliko ste identifikovani kao niskorizičan klijent.

Treći savet je da vodite računa da vam u trenutku odobravana kredita boravišna/radna dozvola nije blizu isteka, jer će u suprotnom banka insistirati da prvo dobijete novu dozvolu pre nego što vam pusti sredstva.

Četvrti savet jeste da obratite pažnju koliki iznos kredita vam je potreban. Da biste imali bolju orjentaciju, reći ću da su propratni troškovi kupovine stana između 10 i 12% od vrednosti nekretnine.

Detaljan pregled troškova je dat niže:

• Porez na promet nekretnina: 3,5 % od od kupoprodajne cijene. Porez se plaća u svakom slučaju. U slučlaju ugovora između bračnih partnera ili bliskih srodnika (roditelji, djeca, unuci) ovaj iznos pada na 2%.
• Upis u zemljišne knjige: 1,1 % od kupoprodajne cijene. Ovu naknadu ne možete izbeći i naplatiće vam je notar pri potpisivanju ugovora.
• Naknada agencije: Po pravilu 3% (približna vrijednost) plus PDV. Za nekretnine niže vrednosti (npr. do 40.000 EUR) ide do 4%
• Naknada za upis hipoteke u zemljišne knjige: 1,2 % od založnog prava i naplatice vam je banka koja vam daje kredit.
• Troškovi overe potpisa kod notara: izmedju 2 i 3%

Peti savet jeste da vodite računa kolika je novčana rezerva zgrade. Ukoliko je ona mala, a zgrada je stara postoji velika mogućnost da ćete se naći u situaciji da platite u gotovini veliki iznos za popravke lifta, krova i sl. istovremeno, troškovi radova u Austriji su vrlo visoki. Kao ilustraciju dajem primer naše zdrade koja je 2011 promenila krov za tričavih 120.000 EUR, dok promena fasade samo sa spoljnje strane zgrade koja gleda na ulicu, kosta ni manje ni više nego 80.000 EUR. Vodite računa da gradske vlasti mogu u bilo kom trenutku naložiti stanarima zgrade da urade popravke ukoliko zgrada i oprema u njoj narušavaju principe bezbednosti.

Kada ste pregledali svu dokumentaciju (moja preporuka je da angažujete advokata da ovo uradi za vas), sledeci korak je nadjete notara da vam napravi ugovor. Obično banke imaju ugovore o sradnji sa notarima, pri čemu su provizije ovih notara značajno manje od uobičajenih.

Uloga notara u transakciji kupoprodaje je značajna. Notar ce vam pripremiti ugovor, proveriti vlasništvo nad stanom i kontaktirati MA35 sa zahtevom da vam se kao stranom državljaninu odobri kupovina nekretnine u Austriji. Banka takodje pušta novac na specijalni račun koji je pod kontrolom notara. Notar ce ovaj novac prebaciti prodavcu tek kada postanete vlasnik nekretnine tj. 1) kada sud overi ugovor, 2) kada ste zavedeni u katastru kao vlasnik i 3)  kada dobijete kljuceve od stana. 

Šesti savet je da vodite racuna da procedura dobijanja dozvole strancu za kupovinu nekretnine u austriji traje ne manje od 2 meseca. Da bi ste uštedeli nešto vremena, popunite on-line obrazac čim bude sigurni da ćete stan kupiti. Obrazac možete popuniti na sledećoj adresi:

https://www.wien.gv.at/english/administration/civilstatus/egov-info/online-applicaton.html

Prilikom popunjavanja obrasca, potrebno je priložiti nekoliko dokumenata (kopiju pasoša, Meldezettel i ugovor o kupoprodaji, koji može biti i u nacrtu). Ja sam umesto ugovora (koji u tom trenutku nije bio pripremljen) priložio kopiju ponude Agenta. Ovo mi je uštedelo 5 nedelja čekanja, jer se pri prosledjivanju ugovora MA35 notar samo pozvao na broj slucaja koji je bio otvoren preko interneta. Čim je MA35 dobio ugovor od notara (nakom što smo ga konačno usaglasili sa prodavcem i potpisali), bukvalno iduci dan sam dobio poziv preko maila da dodjem u MA35 i podignem rešenje. Vodite samo računa da zapišete broj predmeta koji će vam se pojaviti na ekranu kada prosledite elektronsku prijavu za dozvolu.

Troškovi dozvole su oko 50 EUR.

Insistirajte da dobijete ključeve cim banka prebaci novac notaru, odnosno čim potpisete ugovor sa prodavcem. Ovo je bitno da bi izbegli duple troškove rate kredita i rente stana jer procedura uknjižbe vlasničkog prava  traje najmanje 2 meseca. Dok se ona ne završi, prodavac neće dobiti novac od notara, a vi verovatno nećete hteti da čekate ovoliko da se uselite.

Nakon sto ste dobili kljuceve, vise necete imati nista sa prodavcem. 

Posle odprilike dva meseca, nakon uknjižbe vlasničkog prava, notar ce vas obavestiti da možete da dodjete da preuzmete ugovor. Prodavac tek u ovom trenutku dobija novac. Vi cete imati uvid u ovu transakciju jer ce vam Notarijat banka redovno slati izvod računa posebne namene na kojem se nalaze deponovana sredstva koja vam je banka odobrila za kupovinu nekretnine.

Nakon ovoga možete sebi čestitati jer ste postali i zvanično vlasnik nekretnine u Austriji. :)