Kupovina nekretnine u Austriji

Posle dve godine provedene u iznajmljenom stanu smo odlucili da kupimo nekretninu u Becu.

Tržiste nekretnina u Beču je od 2008 doživelo pravi bum što je za posledicu imalo nagli skok cena kvadrata. U razgovoru sa nekim svojim kolegama austrijancima sam često čuo komentare da je ovakva ekspanzija tržišta posledica ekonomske krize, koliko god da to zvuči nelogično. Naime, sa bankrotom nekih velikih svetskih banaka ljudi su postali sumljičavi u sigurnost  depozita u bankama i stabilnost celokupnog bankarskog sektora. Takodje, niske kamatne stope na oročene depozite su ljude okrenule ka investicijama u nekretnine gde su mesečni prinosi bili značajno veći. Sa povećanom potražnjom došlo je i do neminovnog skoka cena. Skok cena je delimično uzrokovan i investicijama iz istočnih zemalja, pre svega Rusije, mada je njihog uticaj na cene bio dosta manji.

Može se reći da su danas, dok pišem ovaj blog, cenene kretnina u Austriji prilično stabilizovane, ali su i dalje ostale na jako visokom nivou.

Ono što sam takođe shvatio jeste da nema generalnog pravila vezanog za posedovanje nekretnine. Vrlo je uobičajeno upoznati pripadnike srednje klase koji decenijama iznajmljuju stan, ali i one koji imaju 2-3 stana u posedu. Moje je shvatanje da su starije generacije bile u prilici da dodju do stanova za vrlo povoljne iznose, što je velika većina ljudi i iskoristila, dok danas to više nije slučaj.

Rekao bih da je zbog velikog priliva stanovništva u Beč, kupovina stana ipak ispativa investicija jer su cene rente značajno porasle, dok su istovremeno kamatne stope na stambene kredite pale na prosek od 1-1.5%. Cela logika se dakle danas može zasnovati na zameni mesečene rente (koja predstavlja potpuni gubitak) sa ratom kredita u kojom veci deo anuiteta odlazi na otplatu glavnice. Takodje, u Austriji ne postoji (još uvek) porez na imovinu koji se plaća u Srbiji.

Naravno, ukoliko bi u svetu došlo do rapidnog poboljšanja ekonomije i porasta baznih kamatnih stopa, cela investicija bi bila pod upitnikom ili bi u najmanju ruku, period povrata postao značano duži. Na vama je da odlučite da li želite da rizikujete.

Sve u svemu, ukoliko i vi nameravate da kupite stan u Austriji, šest saveta koje dajem u ovom blogu vam mogu biti od koristi da se upoznate sa celokupnim procesom.

Prvi savet koji mogu da dam svim kupcima nekretnina u Austriji je da se naoruzaju sa strpljenjem - celokupna procedura (bar u Beču) ne ide tako brzo kao sto je to slučaj u Srbiji ili BiH. 

Prvi korak u celokupnom procesu je naravno pronalazenje odgovarajuce nekretnine koja se uklapa u vase potrebe sa stanovista cene, kvadrature, strukture, kvaliteta, starosti, lokacije i visine mesečnih operativnih troškova. 

Kada pročitate prethodnu rečenicu do kraja biće vam jasno da je pronalaženje stana koji ispunjava (bar u većoj meri) sve navedene standarde predstavlja gotovo nemoguću misiju.

Kao ilustraciju navodim naš primer. Pronalaženje odgovarajuce nekretnine je trajalo 5-6 meseci, pri čemu smo nekoliko puta odustajali i ponovo se vraćali traženju. Kada smo stan konačno našli, trebalo nam je 3 meseca da završimo transakciju.

Prvi problem sa kojim smo se susreli je bila slaba ponuda stanova u distriktu u kojem smo odlučili da se nastanimo. U ponudi je bilo par novogradnji sa cenama od 5-6000 EUR/m2 i određen broj "Altbau" stanova sa početka veka.

Ono što smo od početka potrage znali jeste da ne želimo da menjamo lokaciju jer su se deca tek uklopila u škole/vrtiće, okruženje nam se jako svidjalo i jednostavno, znali smo gde se šta nalazi. 

Takodje smo od starta odlučili da ne želimo da kupimo "Altbau" (to su u principu stanovi izgradjeni pre drugog svetskog rata). Altbau se moze naći nešto povoljnije uz potrebu da se stan kompletno renovira (mada je renoviranje obično potrebno čak i ako kupite stan star 20 godina). Medjutim za nas kupovina ovakvog stana nije bila opcija, jer koliko god da uložite u sredjivanje stana, ulaz u zgradu i zajednička infrastruktura (instalacije, podrum, dvoriste) ipak odiše starošću. Još jedna nepovoljnost kod kupovine ovakvog stana jeste činjenica da ste ograničeni zakonom u pogledu maksimalne rente koju možete da tražite u slučaju da se odlučite da stan jednom počnete da iznajmljujete. Na kraju budimo realni, stan koji je star 100ak i više godina je zaista star :)

Nakon što izgubite svaku nadu da ćete naći svoj stan iz snova, jedan dan ćete ugedati oglas koji će vam ponovo probuditi nadu. Ne oklevajte već odmah kontaktirajte agenta telefonom i zakažite posetu ukoliko je moguće već isti ili idući dan. Mi smo izgubili jedan jako lep stan stan samo zato sto smo nazvali agenta sledeći dan - stan je bio na dobroj lokaciji i jako povoljan pa se prodao par sati nakon što je oglašen.

Kada nadjete odgovarajući stan, agent će vam zakazati sastanak sa vlasnikom. Vlasnik bi trebao da vam da odgovore na pitanja ko su komšije, šta je radjeno u stanu u odnosu na originalni raspored (što bi moralo biti propraćeno odgovarajucom dokumentacijom) i sl.

Moj prvi savet jeste da obratite pažnju na garažu. Ukoliko se u budućnosti odlučite da prodate stan, prodaja moze ići teze ukoliko uz stan ne prodajete garazu. Zbog sve većeg broja automobila, danas je vrlo teško naci slobodno mesto za parkiranje na ulici i zato kupci često insistiraju na garaži. Ukoliko vlasnik ne želi trenutno da proda garažu, tražite da vam se u ugovor ugradi pravo preferencijalne kupovine koje će garantovati da će prodavac, ukoliko se odluči na prodaju graže u nekom trenutku, prvo morati vama da je ponudi. Pravo preferencijalne kupovine vas kao kupca stana ne obavezuje. Ukoliko ne pristanete na kupovinu, ili ne date odgovor u roku od npr. 30 dana, prodavac će biti u mogućnosti da ponudi garažu na otvorenom tržištu.

Ako se dogovorite oko cene, agent će vam  tražiti da potpisete ponudu u kojoj se obavezujete da ćete mu platiti naknadu u visini od 3% vrednosti stana. Zauzvrat, on/vlasnik se obavezuju da ce ukloniti stan iz oglasa.

Moj drugi savet je da ne potpisujete ovaj dokument dok vam banka ne odobri kredit (ukoliko niste srećnik koji može priustiti kupovinu stana u gotovini) jer se potpisom dokumenta obavezujete da ćete platiti agentu naknadu bez obzira ukoliko odustanete od kupovine, ili vam banka ne odobri kredit. Dokument medjutim možete potpisati pre nego što vam MA35 kao strancu odobri kupovinu nekretnine, jer ukoliko dobijete negativno mišljenje od MA35, po austrijskom zakonu sve povezane transakcije postaju pravno nevažeće.

Vezano za MA35, ukoliko imate važeću radnu i boravišnu dozvolu u Austriji, dobijanje ove dozvole ne bi trebalo da predstavlja problem. Koliko sam neformalno čuo, ukoliko niste drzavljanin Austrije/EU (imate samo radnu/boravišnu dozvolu), moći ćete da kupite samo jedan stan na svoje ime. Ukoliko vam je viza pred istekom, banka ce vam verovatno traziti da obnovite vizu pre odobravanja kredita.

Tražite od agenta svu dokumentaciju za stan uključujući:

1. Ekspoze
2. Plan stana
3. Poslednji račun za operativne troskove "Betriebskosten" da bi videli koliko ćete mesečno plaćati održavanje zgrade (pored mesecne rate)
4. Iznos rezerve zgrade da bi znali da li zgrada ima dovoljno sredstava da pokrije vanredne situacije tipa prokišnjavanja, kvara na liftovima i sl. 
5. Izvod iz katastra koji ce potvrditi vlasnistvo nad zgradom i pokazati da nekretnina nema opterecenje (hipoteku)
6. Kopiju licnog dokumenta vlasnika

Zbog slabe prodaje, banke u Austriji danas odobravaju kredite sa jako malim učešćem. U nekim slučajevima je moguce dobiti i kredite u iznosu većem od vrednosti hipoteke, pogotovo ukoliko ste identifikovani kao niskorizičan klijent.

Treći savet je da vodite računa da vam u trenutku odobravana kredita boravišna/radna dozvola nije blizu isteka, jer će u suprotnom banka insistirati da prvo dobijete novu dozvolu pre nego što vam pusti sredstva.

Četvrti savet jeste da obratite pažnju koliki iznos kredita vam je potreban. Da biste imali bolju orjentaciju, reći ću da su propratni troškovi kupovine stana između 10 i 12% od vrednosti nekretnine.

Detaljan pregled troškova je dat niže:

• Porez na promet nekretnina: 3,5 % od od kupoprodajne cijene. Porez se plaća u svakom slučaju. U slučlaju ugovora između bračnih partnera ili bliskih srodnika (roditelji, djeca, unuci) ovaj iznos pada na 2%.
• Upis u zemljišne knjige: 1,1 % od kupoprodajne cijene. Ovu naknadu ne možete izbeći i naplatiće vam je notar pri potpisivanju ugovora.
• Naknada agencije: Po pravilu 3% (približna vrijednost) plus PDV. Za nekretnine niže vrednosti (npr. do 40.000 EUR) ide do 4%
• Naknada za upis hipoteke u zemljišne knjige: 1,2 % od založnog prava i naplatice vam je banka koja vam daje kredit.
• Troškovi overe potpisa kod notara: izmedju 2 i 3%

Peti savet jeste da vodite računa kolika je novčana rezerva zgrade. Ukoliko je ona mala, a zgrada je stara postoji velika mogućnost da ćete se naći u situaciji da platite u gotovini veliki iznos za popravke lifta, krova i sl. istovremeno, troškovi radova u Austriji su vrlo visoki. Kao ilustraciju dajem primer naše zdrade koja je 2011 promenila krov za tričavih 120.000 EUR, dok promena fasade samo sa spoljnje strane zgrade koja gleda na ulicu, kosta ni manje ni više nego 80.000 EUR. Vodite računa da gradske vlasti mogu u bilo kom trenutku naložiti stanarima zgrade da urade popravke ukoliko zgrada i oprema u njoj narušavaju principe bezbednosti.

Kada ste pregledali svu dokumentaciju (moja preporuka je da angažujete advokata da ovo uradi za vas), sledeci korak je nadjete notara da vam napravi ugovor. Obično banke imaju ugovore o sradnji sa notarima, pri čemu su provizije ovih notara značajno manje od uobičajenih.

Uloga notara u transakciji kupoprodaje je značajna. Notar ce vam pripremiti ugovor, proveriti vlasništvo nad stanom i kontaktirati MA35 sa zahtevom da vam se kao stranom državljaninu odobri kupovina nekretnine u Austriji. Banka takodje pušta novac na specijalni račun koji je pod kontrolom notara. Notar ce ovaj novac prebaciti prodavcu tek kada postanete vlasnik nekretnine tj. 1) kada sud overi ugovor, 2) kada ste zavedeni u katastru kao vlasnik i 3)  kada dobijete kljuceve od stana. 

Šesti savet je da vodite racuna da procedura dobijanja dozvole strancu za kupovinu nekretnine u austriji traje ne manje od 2 meseca. Da bi ste uštedeli nešto vremena, popunite on-line obrazac čim bude sigurni da ćete stan kupiti. Obrazac možete popuniti na sledećoj adresi:

https://www.wien.gv.at/english/administration/civilstatus/egov-info/online-applicaton.html

Prilikom popunjavanja obrasca, potrebno je priložiti nekoliko dokumenata (kopiju pasoša, Meldezettel i ugovor o kupoprodaji, koji može biti i u nacrtu). Ja sam umesto ugovora (koji u tom trenutku nije bio pripremljen) priložio kopiju ponude Agenta. Ovo mi je uštedelo 5 nedelja čekanja, jer se pri prosledjivanju ugovora MA35 notar samo pozvao na broj slucaja koji je bio otvoren preko interneta. Čim je MA35 dobio ugovor od notara (nakom što smo ga konačno usaglasili sa prodavcem i potpisali), bukvalno iduci dan sam dobio poziv preko maila da dodjem u MA35 i podignem rešenje. Vodite samo računa da zapišete broj predmeta koji će vam se pojaviti na ekranu kada prosledite elektronsku prijavu za dozvolu.

Troškovi dozvole su oko 50 EUR.

Insistirajte da dobijete ključeve cim banka prebaci novac notaru, odnosno čim potpisete ugovor sa prodavcem. Ovo je bitno da bi izbegli duple troškove rate kredita i rente stana jer procedura uknjižbe vlasničkog prava  traje najmanje 2 meseca. Dok se ona ne završi, prodavac neće dobiti novac od notara, a vi verovatno nećete hteti da čekate ovoliko da se uselite.

Nakon sto ste dobili kljuceve, vise necete imati nista sa prodavcem. 

Posle odprilike dva meseca, nakon uknjižbe vlasničkog prava, notar ce vas obavestiti da možete da dodjete da preuzmete ugovor. Prodavac tek u ovom trenutku dobija novac. Vi cete imati uvid u ovu transakciju jer ce vam Notarijat banka redovno slati izvod računa posebne namene na kojem se nalaze deponovana sredstva koja vam je banka odobrila za kupovinu nekretnine.

Nakon ovoga možete sebi čestitati jer ste postali i zvanično vlasnik nekretnine u Austriji. :)

Bec posle 2 godine

Prošlo je gotovo 2 godine kako sam se doselio u Beč. U međuvremenu je ovaj blog posetilo 20.000 čitalaca iz svih krajeva sveta i jako me je obradovalo što ljudi pronalaze moje članke korisnim i što se mnogi pronalaze u njima. 

Neki od čitalaca su me nedavno kontaktirali sa pitanjem da li smo se pokajali što smo se preselili iz Beograda u Austriju 2014 godine. Ta pitanja su mi i dala ideju da podvučem crtu i napišem par reči kako ovo čitavo iskustvo izgleda iz moje trenutne perspektive. Moram priznati da sam deo inspiracije za ovaj blog našao i u nedavnim posetama Srbiji i BiH, tokom božićnih i novogodišnjih praznika.

Napisaću ovaj blog u vidu intervjua sa samim sobom postavljajući sebi pitanja na koja želim da podelim odgovore sa svima vama koji budete ovo čitali. Pa da počnemo.... 

Pitanje: Da li sam se pokajao što sam napustio život koji sam imao u Beogradu i počeo novi život iz počekta u Beču? 

Odgovor: Pokajao sam se jedino što ovo nisam uradio mnogo ranije. Trenutno ne postoji ni jedna stvar  zbog koje bih se odlučio da se ponovo vratim da živim i radim u Srbiji.  

Pitanje: Da li su prethodne 2 godine bile stresne i pune odricanja?

Odgovor: 2014 godina (godina preseljenja) mi je bila ubedljivo najlepša godina života. To je zajedničko iskustvo i mišljenje  i moje supruge. Sve je bilo novo, drugačije, uzbudljivo i lepo. Jako je interesantno sa koliko smo lakoće prevazišli sve izazove koje smo imali u prethodne 2 godine. U najlepša iskustva ubrajam ona koja se tiču dece jer su nam ona i najvažnija (pre svega iskustva sa školom i vrtićem gde nismo imali skoro nikakvih problema sa integracijom). Upoznali smo mnogo divnih ljudi, jednu divnu kulturu i društvo koje održava i razvija sve one vrednosti koje su kod nas postojale pre par decenija. Istražili smo neke od bajkovitih krajolika na obroncima Alpa.

Pitanje: Da li me muči nostalgija?

Odgovor: Velika prednost Beca i Austrije jeste što je blizu. Produženi vikend od 3 dana je sasvim dovoljan za posetu porodici. Četiri dana su dovoljna da se vidite i sa prijateljima. Zahvaljujući dobrom rasporedu državnih praznika i školskih rapusta uvek smo bili u prilici da posetimo familiju jednom u mesec i po ili dva meseca. Put do Beograda traje 6.5 sati. Put do BiH je nešto duži, ali je podnošljiv. Dakle nostalgije nije bilo, osim jedanput, kada smo napravili veću pauzu, jer smo odlučili da iskoristimo produžene vikende za obilazak drugih evropskih zemalja. Moj definitivni zaključak je da je našim ljudima mnogo lakše da prevaziđu nostalgična osećanja kada odu u neku Evropsku zemlju, jer je sve mnogo bliže u poređenju sa Kanadom, Amerikom ili Australijom. A i troškovi putovanja su neporedivo niži.

Pitanje: Da li bih mogao da navedem 5 stvari u kojima se Austrija i Srbija/BiH najviše razlikuju?

Odgovor: 

1. Obrazovanje. Kao roditelj deteta koje je pohađalo školu u oba sistema moram da konstatujem sa ogromnim žaljenjem da će veliki deo budućih generacija Srbije i dalje biti izgubljen u pogledu moralnih vrednosti koje nastavnici i dalje ne uspevaju da ugrade u decu. Svako znanje koje naša deca steknu u školi gubi svaki smisao ako su im idoli kriminalci koji se ne skidaju za televizije, ako su okruženi nasiljem i ako se izreka "On se dobro snašao" propagira u školi i porodici. Da ne govorim o katastrofalim posledicama kupljenih diploma i doktoratima koji se olako dele ljudima na uticajnim mestima. Isti ti "Doktori" će sutra da uče neku drugu decu, što je zaista, zaista tužno. 
2. Briga za decu. Uvek se iznova fasciniram kada vidim sa koliko pažnje Austijanci slušaju svoju decu dok im ona nešto govore. Čini mi se da ti ljudi imaju bezgranično strpljenje. Čak i kada se deca potpuno izblatnjave u parku, ili se sami popnu na najvišu prečku sprave na igralištu, roditelji će to sa odobravanjem gledati kao jedno novo iskustvo za dete bez sekunde frustracije i užasa. Nije ni čudo sto su deca u Austriji izrastu u potpuno smirene i stabilne osobe. Naravno da ce onda i ta deca vaspitati svoju decu na isti način.
3. Briga za životnu sredinu. Jako me frustrira kada vidim koliko malo ljudi i što je još žalosnije dece vode računa o čistoći grada u kojem žive. Takođe mi nije jasno zašto su neki delovi Novog Beograda i dalje sličniji deponijama nego zelenim površinama. Ovo je definitivno stvar naše kulture, a ne naših primanja. Veliki minus za sve moje sunarodnike, ali i za Javno zelenilo i supermarkete koji se svesrdno trude da zagade i ovo malo prirode što nam je ostalo milionima kesa koje proizvedu svake godine. Vratite se cekerima. Naučite decu da podignu i bace u kantu papir koji nađu ispred zgrade ili na igralištu. Postavite reciklažne kontejnere - oni ne samo da doprinose čistijoj životnoj sredini već i vaspitavaju društvo da vodi računa o okolini koja se proteže izvan granice sopstvenog stana.
4. Uživanje u malim stvarima i kultura (života). Iznova me oduševljava predanost grada da ukrasi grad za Božić, da otvori novo izletište ili igralište za decu, da organizuje i rasproda ulaznice za novogodišnju operu i koncert klasične muzike u Avgustu. Da ne govorim o brizi za zdravlje stanovništva. Nije ni čudo što je prosek života u Austriji 82.5 godina.
5. Korupcija i administracija. Može li gore nego što je kod nas? Čini mi se da je Srbija ovde u prednosti u odnosu na BiH gde je komplikovana administracija izgubila svaki smisao za realnost i podseća na neki komičan roman. Jednostavnost administracije u Beču mi je i danas izvor neprekidnog oduševljenja, iako je Austrija po pitanju e-uprave iza mnogih drugih zemalja. O korupciji zaista ne bih previše trošio reči. Korupcija je jedna od rak rana našeg društva. Nisu kod nas korumpirani samo političari i biznismeni. Celi narod je upao u spiralu korupcije koja je postala sastavni deo naše svakodnevnice poput neke tropske bolesti koju pokupite na odmoru i nikada se ne izlečite od nje. Uzmite primer ukorenjenog stava da se ginekolog mora častiti posle rodjenja deteta. Čovek koji to ne bi uradio bi momentalno doživeo neodobravanje okoline, iako je ovo klasičan primer podstrekavanja korupcije.

Pitanje: Da li se u međuvremenu primećuje neki napredak u Srbiji/BiH u odnosu na period kada sam otišao?

Odgovor: Na Balkanu je vreme stalo. U svari neke stvari su još gore nego što su bile pre 2 godine. U BiH je stanje sve približnije onom iz 1991. Narod je sve siromašniji, privrede gotovo da i nema. Televizija emituje iste otrovno-zapaljive emisije u kojima sve strane optužuju jedna drugu za sve nedaće ovog sveta. Političari ne spominju što je manje od 10% stanovništva visokoobrazovano. Jedno nedostaje predratni rok and roll i Nadrealisti. U obe zemlje televizija i novine truju narod realitijima, polugolim i u poslednje vreme golim pevačicama, narko dilerima koji su postali sastavni deo naslovnih strana i udarnih termina. Dnevnik i sve emisije (čak i zabavne) su toliko pune negativnog naboja i frustracije da sam ostao potpuno zapanjen. Šta se ovde zaboga desilo, čini mi se da je sve bilo malo normalnije pre? Neko mi je skoro rekao da je ovo posledica činjenice da televizija i novine kao mediji odumiru i stoga je jedini način da produže svoj životni vek šokiranje naroda.

Pitanje: Šta bih uradio drugačije?

Odgovor:  Kupio bih dizel automobil :) Benzinac nije najbolji izbor kada godišnje prelazite 30.000 km. Pokušao bih da pregovaram sa poslodavcem da mi izda RWR radnu dozvolu umesto EU Blue. EU Blue vas vezuje za istog poslodavca 2 godine što nekada može biti pomalo frustrirajuće.

Pitanje: Gde se vidite u naredne 2 godine?

Odgovor: U Beču u 18 distriktu i dalje, ali u svom sopstvenom stanu. Deca pohađaju školu i sve bolje pričaju nemački. Krenuli su u školu plivanja. Supruga i ja imamo položen B1 nemačkog. Obišli smo mnogo lepih izletišta u Austriji. 

Pitanje: Imate li neki savet za posetioce bloga?

Odgovor: Život je kratak i nemojte da vam prođe u učmalosti, Vidite i doživite nešto novo. Nemojte se bojati nepoznatog. Nemojte se bojati da izvučete korenje iz zemlje i da krenete u avanturu preseljenja u drugu zemlju. Verovali ili ne, to je relativno normalan način života u EU. Deca će vam naučiti jezik, upoznaćete neku drugu kulturu, napredovaćete profesionalno, obićete nova mesta i gradove. Ako ste bili dobar radnik, vaš stari poslovadac će vam verovatno reći da će vas posao čekati ako se nekada odlučite da se vratite. I ne brinite mnogo, razmišljajte samo jedan korak u napred. Zemlje u koje dolazite su primile milione ljudi poput vas i imaju čitav sistem kako da vas integrišu da se osećate kako kod kuće.

U Beču sa decom

Beč je grad koji je uradio mnogo toga kako bi omogućio zdravu zabavu za  decu. Gotovo svi parkovi imaju jedno ili vise igrališta i jezera sa patkama i guskama (Stadtpark, Tukeschanzpark, Schonbrun, itd.). Na većini izletišta deca mogu da se igraju slobodno sa životinjama.

Osim parkova u gradu koje uvek možete posetiti kada u Beč dodjete sa decom, tu su i izletišta u i oko grada koja kriju pravo malo bogatstvo  sadržaja za najmladje. Neka od onih koje smo mi posetili u proteklih godinu i po dana i koja možemo da preporučimo od srca su:

Zoo Vrt, uključući lavirint (Tiergarten Schönbrun) - veliki broj  životinja, veliko igralište i nekoliko restorana garantuju celodnevno uzivanje kako dece tako i odraslih.

https://www.zoovienna.at/

Kuca mora (Haus des Meres) - Uživajte u morskom svetu u centru grada na  stanici U3 Neubaugasse. Gomila akvarijuma u zgradi od 5 spratova u  kojima ćete moći da vidite ajkule, raže, meduze, morske konjiće i sl. Tu je i prava džungla sa majmunima i šišmišima. :)

http://www.haus-des-meeres.at/

Schloshoff - odlično mesto za celodnevnu zabavu. Puno životinja i  igralište za decu sa ovcama, kozama i kokoškama koje trčkaraju izmedju dece. Lokacija je odlična i za roditelje jer se restoran nalazi iznad igrališta tako da možete na miru da pijuckate kafu dok se deca zabavljaju na penjalicama, ljuljaškama ili dok hrane ovčice.

http://www.schlosshof.at/

Myrafälle (vodopadi) - odlično za mesto za celodnevni izlet - potok koji protiče kroz sumu praveći niz vodopada. Staza vodi kroz sumu preko drvenih mostica i idealna je za odrasle i decu stariju od 5 godina. Jezero sa kristalno prozirnom vodom i restoran u podnoziju garantuju okrepljenje posle napora.

http://www.myrafaelle.at/

Laxemburg - lepo mesto južno od Beča sa jezerom u čijem se centru nalazi stari dvorac. Na jezeru se mogu rentirati povoljno čamci na električni pogon (naši ljudi drže rent-a-boat) i zaista je pravo uživanje voziti se kanalima kroz sumu.

Kalemberg - Na Kalembergu mozete da uživate u hikingu, penjanju u Kletterparku, farmi Kobenzl i dobroj hrani u nekom od restorana u podnožiju u poznatoj četvrti Grinzing.

http://www.landgutcobenzl.at/

Motorikpark - velika livada sa gomilom interesantnih sprava na kojima deca mogu da vežbaju njihove motoričke sposobnosti.

http://www.motorikpark-wien.at/index.php/anreise

Klosterneuburg (Der Biosphärenpark Wienerwald) - lepa destinacija za šetnju kroz sumu. U šumi se moze voziti malim vozićem na struju.

Römerhof, St. Lorenzen am Wechsel - farma konja nekih 2 sata voznje od Beča prema Grazu. U sklopu farme se nalazi i mini zoo vrt sa zečevima, magarcima, ovcama, kozama i svinjama. Krajolik u Štajerskoj je jako lep, a oko farme se nalazi šuma sa stazama sa šetnju. Domacini su jako ljubazni i govore engleski. Moguce je dogovoriti časove jahanja, a ako hoćete da vam deca obidju par krugova u hali ili oko farme, domaćini vam to čak neće ni naplatiti. U pansionu je moguće i prenoćiti ali se nama smeštaj baš i nije svidio tako da sada idemo samo na jednodnevne izlete.

Interesantno je da je većina sadržaja koje sam naveo nije prikladna za zimu. Ukoliko u Bec dolazite sa decom po zimi onda su vam na raspolaganju brojna klizališta, Bozićni marketi (Christkindlmarkt), od kojih je najveci ispred Rathaus-a i naravno Terme Oberla. Ali o zimskoj zabavi u Becu ću da pišem u posebnom čanku.

Par činjenica o Austriji

Pošto smo u školi dobili domaći zadak  da napišemo referat o Austriji palo mi je na um da bi i čitaocima ovog bloga takodje bilo interesantno da pročitaju par detalja o "Alpskoj republici". 

Ono što ćete o Austriji pronaći na Wikipediji jeste da  zemlja ima oko 8.5 miliona stanvnika od čega je 2.5 miliona naseljeno u Beču  i okolini. Od kraja Drugog svetskog rata, Austrijom vladaju uglavnom socijalisti (SPÖ), a radnički sindikati imaju veliki uticaj na unutrašnju politiku. Kao vojno neutralna zemlja, Austrija je primljena u članstvo UN 1955 godine, a od 1995 godine, postaje članica Schengen zone. Predsednik republike se bira na direktnim izborima dok Premijera bira Predsednik. Termin Alpska republika proističe iz činjenice da je trećina zemlje prekrivena planinama i brdima. 

Austrija je 19. najbogatija zemlja u svetu gledajući BDP. Interesantan je i podatak da se 62% energije proizvodi iz obnovljivih izvora, od cega oko 50% iz hidropotencijala.

Oko 15% stanovnika čine stranci. Najveća manjinska etnička grupa su Nemci, a prate ih Turci i Srbi. U Austriji živi ukupno oko 400.000 ljudi sa poreklom iz ex-YU. Stopa nataliteta je 1.42% (daleko ispod  2.1% neophodnih da bi se nacija prirodnim putem povećavala), a prosečan zivotni vek je 80 godina. 74% stanovnika su Rimokatoličke verske ispovesti.

Istorija:

U doba Rimskog carstva. Austriju su naseljavala brojna Keltska plemena, Posle pada Rimskog carstva, ovu teritoriju naseljavaju Germani, Avari i Sloveni.

Istorija moderne Austrije pocinje u doba Habsburške dinastije kada je Austrija bila deo Rimskog carstva. U želji da se oslobode uticaja carstva koje je odumiralo mnogi severnonemački prinčevi su odlučili da predju u protestantsku religiju. Za razliku od njih prinčevi sa juga su ostali katolici i nad njima su Rimsko carstvo i crkva imali i dalje veliki uticaj. Usled religijskog rascepa i želje za dominacijom nad germanskim plemenima Prusija i Austrija su medjsobno zaratile 1866. Nakon poraza Austrije, postalo je jasno da ce Prusija preuzeti dominantnu ulogu u stvaranju buduce  ujedinjene  Nemačke. Nakon Francusko-Pruskog rata 1870 Austrija je izostavljena iz novoformiranog Nemačkog carstva. Iako je ideja ujednjinenja sa Nemačkom ponovo zaživela posle Prvog svetskog rata, ujedinjenje je bilo zabranjeno od strane država pobednica u Prvom svetskom ratu.

Znamenite ličnosti:

Austrija je rodno mesto mnogih kompozitora kao sto su:  Wolfgang Amadeus Mozart, Joseph Haydn, Michael Haydn, Franz Liszt, Franz Schubert, Anton Bruckner, Johann Strauss, Sr. i Johann Strauss, Jr.

Od znamenitih naučnika izdvajamo Ernsta Macha, Christiana Dopplera, Ferdinanda Porschea, Sigmunda Freuda, itd.

Petnaest zanimljivosti o Austriji:

1. Austrijska zastava je jedna od najstarijih nacionalinh zastava na svetu i datira od 1191. godine.
2. Dvorac Schönbrun, letnja rezidancija Habzburgovaca ima ni manje ni više nego 1440 soba.
3. Najstariji zooloski vrt u svetu se nalazi u Becu - Tiergarten Schönbrun. Osnovan je čak 1752 godine.
4. Austrija je jedina kontinentalna vojno neutralna EU zemlja.
5. Do 2012 godine, čak 19 Ausrijanaca je dobilo Nobelovu nagradu. Prva žena, dobitnica Nobelove nagrade je bila Austrijanka - Bertha von Suttner.
6. Najstariji restoran u Evropi koji jos uvek radi je Haslauer.
7. Bečko Centralno groblje ima preko 2.5 miliona grobnica, sto je više od ukupne populacije zivih ljudi u Beču i okolini. Na ovom grobju leže velikani poput Schiberta, Betethovena, Brahmsa, itd.
8. Najveći smaragd ikada pronadjen u svetu je izložen u Carskoj riznici u Hofburgu.
9. Austrijanci rade najviše u poredjenju sa ostalim Evropljanima - u proseku 45 sati nedeljno.
10. Nažalost, Austrija je medju vodecim Evropskim zemljama po broju samoubistava.
11. Austrijanci su i najdeblja Evropska nacija sa čak 60 posto gojaznih.
12. Kada su Turci počeli povlacenje iz Austrije, ostavili su iza sebe velike količine kafe što je prouzrokovalo početak otvaranja gradskih kafana.
13. Ferdinand Porsche, osnivač Porsche industije i dizajner prvog Volkswagena je bio Austrijanac.
14. Šivaća mašina je izumljena u Austriji.
15. Francuska kraljica Marie Antoinette je bila jedna od 16 ero dece Marije Thereze. 

Ostale interesantne detalje o Austriji možete pronaći na web adresi: http://facts.randomhistory.com/austria-facts.html

Ekonomija

Austrija, s dobro razvijenom privredom, kvalifikovanom radnom snagom i visokim životnim standardom, usko je povezana s drugim evoropskim ekonomijama, a posebno sa njemačkom. Posebno je velik sektor usluga, postoji solidan industrijski sektor i mali, ali vrlo razvijen poljoprivredni sektor. 

Nakon nekoliko godina čvrste  potražnje za austrijski izvoz i rekordnom rastu zaposlenosti, međunarodna finansijska kriza 2008. godine i nakon toga globalna ekonomska kriza dovela je do oštre ali kratke recesije. 

Austrijski BDP je vidio pozitivan rast od oko 2% u 2010. i 2,7% u 2011. Medjutim u 2012 godini rast je pao samo na na 0,6%. Nezaposlenost nije rasla naglo u Austriji kao sto se to desilo u drugim evropskim zemljama, delom i zato što je vlada subvencionirala semu rada sa skracenim radnim vremenom kako bi se kompanijama omogućilo da zadrže zaposlene. Stopa nezaposlenosti od 4,3% u 2012 je bila najniža u EU. Mere stabilizacije, podsticaj potrošnje i  reforma poreza na dohodak gurnuo obračunski deficit sa 0,9% u 2008 na 4,5% u 2010. i 2,6% u 2011. godini. 

Međunarodna finansijska kriza iz 2008. je izazvala poteškoće u najvećim austrijskim bankama čije su opsežne operacija u Srednjoj, Istočnoj i Jugoistočnoj Evropi bile suočene sa velikim gubicima. Vlada daje podrsku bankama - uključujući u nekim slučajevima cak i nacionalizaciju kako bi se bankarski sistem stabilisao i podržala agregatna potražnja. 

U 2011. godini Vlada Austrije je pokušala progurati ustavni  amandman koji ograničava javni dug do 60% BDP-a do 2020. godine, ali ovaj pokusaj nije uspeo dobiti dovoljnu podrsku u parlamentu. U martu 2012. godine austrijski parlament odobrio je  paket štednje koji se sastoji od mešavine smanjenja rashoda i generisanja novih prihoda koji bi do 2016. godine trebao da uravnoteži javne finansije.

Statističkih podaci za 2013 godinu pokazuju sledeće:

Najznacajniji partneri u izvozu su Njemačka 29.31%, Italija 6.25%, Švajcarska 5.08%, SAD 5% i Francuska 4.27% 

Najznacajniji partneri u uvozu su Njemačka 40.39%, Italija 6.13% i Švajcarska 5.36% 

Javni dug iznosi 75.7% BDP-a, budzetski deficit za 2013 iznosi oko -2.9% BDP-a, rast BDP-a je bio 0,4%, a stopa inflacije 2.1%

BDP - kompozicija po sektorima izgleda ovako:

1. poljoprivreda: 1.6%
2. industrija: 28.6%
3. usluge: 69.8%

Vise podataka Austriji mozete naci na: http://www.oecdbetterlifeindex.org/countries/austria/


Troskove zivota u Austriji mozete videti na stranici http://www.numbeo.com/cost-of-living/country_result.jsp?country=Austria

Školski sistem u Austriji

Opšta školska obaveza u Austriji počinje sa šestom godinom života i traje devet godina. Može se birati između privatnih i državnih škola, pri čemu je udeo privatnih škola u Austriji prilično nizak.

Zanat je kao strucno obrazovanje jako cenjen - 40% svih zaposlenih u Austriji poseduju zavrsen zanat kao najvise obrazovanje. Medjutim, cak 78% omladinaca se odlucuje za upis strucnog obrazovanja.

Osnovna skola traje od prvog do četvrtog razreda. Nakon toga se u zavisnosti od ocena iz nemackog i matematike deca usmeravaju ili u nižu i potom višu gimnaziju (AHS) ili u višu osnovnu skolu. Da bi se dobila mogucnost upisa u gimnaziju, dete mora da ima cetvorku ili peticu iz ova dva predmeta u 3. i 4. razredu osnovne skole i da dobije preporuku učiteljice. Postoje tri vrste gimnazija: realna - u kojoj je težište na prirodnim naukama, regularna - u kojoj je težište na društvenim naukama i ekonomska gimnazija.

Naravno, ako želite da vam dete upise fakultet jako je preporučljivo da pohadja AHS (gimnaziju). Ovo nam je i I uciteljica prenela, mada sam čuo neke roditelje iz nasih krajeva koji su se žalili da je gimnazija preteška i da se dosta naše dece odlucuje za BHS (ekvivalent npr. srednoj ekonomskoj ili masinskoj skoli).

Vise informacija o temi mozete naci na sledecoj web adresi:

http://www.bic.at/downloads/yu/brftipps/0_1_bildungssystem_sr.pdf

Za nas je sve ovo bio pomalo neprijatano, jer je I morala da savlada nemački za godinu dana i da u četvrtom razredu dobije najbolje zaključne ocene (naravno ne želimo da prenosimo preterana ocekivanja na dete, ali je generalna ideja bila da I treba da ide u AHS). Sa matematikom nije bilo problema, ali je jezik bio izazov. Rekao bih da ovakav školski sistem ima mnogo nedostataka da i da se selekcija dece vrši previše rano.

Kao veliku prednost školstva u Austriji vidim organizaciju van nastavnih aktivnosti. Skoro svake sedmice učenici idu u posetu bibliotekama, muzejima i parkovima. Razni kursevi i sporske aktivnosti se organizuju takodje u školi (od strane trećih lica), tako da roditelji ne moraju da jure posle posla da vode decu na karate, tenis ili školu klavira. Iz moje perspektive organizacija rada je skoro pa savršena. Takodje, bitan detalj je da celodnevne osnovne škole imaju svoj restoran u kojem učenici mogu da izaberu izmedju nekoliko ponudjenih obroka. Buduci da I ostaje u školi celi dan ovo nas je resilo dosta briga oko zdrave ishrane. Važno je reči da je I bila veoma zadovoljna kvalitetom hrane.

Škole svake godine dobijaju 4-5 autonomnih dana koje same mogu da koriste i rasporedjuju kao neradne dane u toku skolske godine. Svake godine savet roditelja donosi odluku o koristenju autonomnih dana i obicno se oni koriste da bi se spojili neki praznici. Jako prakticno.

Od 2018 godine, dva autonomna dana će se automatski uzimati od škola da bi se pokrio novouvedeni jesenji raspust krajem oktobra. Naime, tada u Austriji ima par državnih praznika sa dan-dva razmaka, tako da je vlada donela prilično dobru odluku da uvede obavezan raspust za sve škole, umesto da škole biraju da li će ove praznike da povežu ili ne. Ovo je dobra odluka iz prostog razloga što su se roditelji kojima jedno dete ide u osnovnu školu, a drugo dete u gimnaziju mogli naći u situaciji da jedno dete ima povezan sedmodnevni raspust, a drugo nema.

Svaka škola ima web sajt koji se svakodnevno ažuirira sa poslednjim obaveštenjima tako da možete pratiti kojim danima dete ima skracenu nastavu, kada se radi, a kada ne i sl. Pored toga, na početku svakog semestra, deca dobijaju listu školskih dogadjaja, izabranih autonomnih dana i sl.

Interesantan detalj vezano za ćkolu mi je bio i da deca moraju da pišu isključivo naliv-perom. Ovo mi se u početku činilo jako neobicnim, ali sam posle uvideo da je tekst napisan naliv-perom mnogo lepši i uredniji i da deca potpuno nesvesno slova pišu  vodeci racuna o tankoj i debeloj liniji. Definitivno mogu da preporucim ovaj pristup i skolama u Srbiji.

Takodje, na početku školske godine u osnovnoj školi smo dobili tabelu na A4 papiru sa rečima koje će deca da uče u prvom polugodištu sa promenama po rodovima. Ovde se vidi velika prednost srpskog jezika koji znate da pišete čim ste naučili latinicu/ćirilicu. U nemackom, slično kao i u engleskom pisanje svake reči morate da ucite posebno, a za nepravilne glagole morate da učite napamet  i kako se pišu u razlicitim vremenima.

Sto se pristupa nastavi tice, on je neuporedivo bolji od onoga u Srbiji. Učiteljice su mnogo više posvećene deci i mnogo vise pažnje se posvecuje potrebama dece. Npr. kada je I krenula u skolu, učiteljica je sedela celu prvu nedelju sa njom u klupi. Secam se kako smo u Beogradu morali da učimo definicije pojmova u Svetu oko nas (sta je priroda, sta je sliv reke, kako da nadjete neku adresu i sl). Takav pristup je zaista beskoristan, jer se definicije zaborave u roku od par dana i sav trud pada u vodu. Ono sto primecujem ovde jeste da se definicije uglavnom ne uce (bar ne u osnovnoj školi), već decu vode da vide kako izgleda usće reke, šetaju oko škole pokusavajći da nadju zadanu adresu koristeći mapu, i sl.

Takodje, ono sto primećujem jeste da postoji dnevna interakcija izmedju roditelja i škole. Svaki dan dobijamo razna obavestenja, svaki dokument moramo da potpišemo kako bi se uverili da smo ga pročitali i svaka bitnija odluka na nivou škole se prvo najavi roditeljima putem e-mail-a i onda roditelji imaju priliku o njoj da diskutuju.

Kao jedan jako lep primer odnosa prema pravim vrednostima mogu da spomenem i "Lesenacht" ili "Noc citanja" koji je I imala. Deca su tu noć morala da dodju u školu sa vrećom za spavanje, pidžamom, baterijskom lampom i omiljenom knjigom i da prespavaju u školi. Za I je to bilo zaista uzbudljivo iskustvo, praktično kao da ide na kampovanje. Kada sam je doveo uskolu uvece u 18:00, video sam da su deca sedela u krugu i čitala knjige sa baterijskim lampama dok su u sredini zapalili gomilu sveća. 

Sve u svemu, ono sto sam mogao da primetim jeste da medju decom i nastavnickim kadrom uopste nema nervoze, da se sve zavrsava dogovorom i da je komunikacija ispunjena iskrenom medjusobnom ljubavlju.

Ono što mi se ne svidja jeste velika razlika u težini nastave izmedju osnovne škole i gimnazije. Iako decu već u četvrtom razredu pokušavaju pripremiti za gimnaziju, jaz je i dalje preveliki. Nama je dodatan problem bio u tome  što je I išla u GTVS i nije nikada imala zadaću koju je trebala uraditi kući. Kada je krenula u gimnaziju, zadaće su bile svakodnevne i prilično obimne. Na početku se I nije najbolje snašla tako da smo par puta morali za razgovor sa profesoricama zbog propuštenih zadaća. Inače ako dete propusti tri-četiri zadaće, gotovo je sigurno da ćete morati na razgovor u školu.

Gimnazija u koju I ide je jako stroga. Ukoliko dete ima odlučnu ocenu na svim pismenim zadacima ali je zaboravilo da uradi više od tri-četiri zadaće u semestru, smanjiće mu ocenu iz predmeta. Isto je i ukoliko se ne javlja na času. Pravila su stroga i čini mi se nepravedna. Jedna utešna stvar je što se sistematski primenjuju.

U nižoj gimanziji deca na početu dobiju plan svih pismenih zadataka u toku semestra tako da nema stresa oko toga da li će učiteljica zadati nenajavljeni kontrolni. Po meni je ovo mnogo zdravije za decu, jer je poenta da deca izadju iz škole sa znanjem, a ne da budu potpuno spremna svaki čas i pod stresom da li će biti prozvana da odgovaraju.  Koliko sam razumeo, u starijim razredima deca mogu ponekada da dobiju i nenajavljene testove.

Knjige deca uglavnom nemaju, i većina gradiva se uči iz svesaka, što se meni lično ne svidja.

U školama nema apsolutno nikakvog nasilja (bar je to naše dosadašnje iskustvo). Jako mi se svidja što se ujutro ispred većine osnovnih škola nalazi policajac koji reguliše saobraćaj i prevodi decu preko ulice.

Prvi skolski dani u novoj skoli

Nikada necu zaboraviti pogled u koji je I imala kada sam je doveo u novi razred i pozdravio se sa njom. Ali bila je jako hrabra i sve je proteklo mnogo lakše nego što sam očekivao. I se nije žalila, a nas je potpuno oduševilo to što je prvi dan dobila pozivnicu za proslavu rodjendana od drugarice iz razreda i to napisanu na srpskom jeziku. Ispostavilo se da je jedna devojčica iz njenog razreda kćerka austrijskih diplomata koji su živeli nekoliko godina u Podgorici. Devojčica se tamo rodila i išla u vrtić, i cela porodica je za četiri-pet godina naučila da priča srpski (crnogorski) potpuno tečno.

Posle par dana škole smo imali prvi razgovor sa učiteljicom. Rekla nam je da će sa I sve biti u redu, da ima osećaj da će napredovati lepo i da će brzo savladati jezik. Rekla nam je je da nema govora da I treba da se vrati jedan razred i da će I jednostavno nastaviti gde je stala u Srbiji. Takodje nas je informisala da u Austriji deca doseljenika imaju pravo da budu isključena iz sistema ocenjivanja dve godine, ali da će ona pratiti napredak i ako I bude savladala jezik brže, preložice da ocenjivanje počne i pre isteka ove dve godine. 

Elem, za ova dva preostala meseca do kraja školske godine, učiteljica nije želela da I opterećuje sa domaćim zadacima. Matematika nam je svakako išla lepo, rekao bih da su u Srbiji već bili prešli neke teme koje ovde u Austriji još uvek nisu dotakli, čak ni u trećem razredu. Npr. I je vec u prvom razredu u Beogradu morala da rešava jednačine sa jednom nepoznatom, dok se ovo u Austriji uči mnogo kasnije.

U medjuvremenu smo našli  privatnog profesora nemackog u Becu kojeg posećujemo i dalje jednom sedmicno po jedan i po sat. Mi nismo bili od preterane pomoći u učenju, jer nas je I vrlo brzo prestigla sa svojim znanjem nemačkog jezika. Iskren da budem, danas, posle 4 meseca škole, sramota me je da čitam tekst na nemackom pred njom. Moj nemački zaista zvuci kao da sam dosao iz Sibira, dok ona  sve umlaute izgovara savrseno. :)

Završetak drugog razreda je za mene je bio emotivan trenutak. Prva dodela diploma u novoj školi i novom okruženju. Kada smo ujutro stigli ispred škole, zatekli smo roditelje dece koja idu  u isti razred sa I kako dele ruže. Oni su se već organizovali i kupili cveće koju deca treba da poklone učiteljici i rezervisali sto u obliženjem restoranu kako bi roditelji i deca zajedno proslavili završetak školske godine. Kako će se kasnije ispostaviti, zajedničke večere dece i roditelja se u Austriji organizuju svaka dva-tri meseca. Neretko, na ove večere dolaze i učitelji.

Kada smo ušli u učionicu, deca su posedala u krug, a mi smo ostali da stojimo iza njih. Učiteljica je odsvirala pesmu na gitari, svi su zajedno pevali i sve je izgledalo jako lepo. Po završetku proslave  smo dobili svedočanstva  i plan lektira za iduću godinu, kao i radnu svesku za raspust. Moram priznati da je u radnoj svesci bilo jako puno lekcija, tako da je I  preko raspusta morala da radi skoro svakodnevno (po malo naravno).

Kada se škola završila, upisali smo I na kurs nemackog koji za decu doseljenika organizuje grad Beč, ali su nam iskustva sa tog kursa bila jako loša. Iako je I bilo zabavno da ide (imali su slobodne aktivnosti na stadionu i bazenu), kvalitet časova je bio na niskom nivou. Npr. bilo je dosta dece koja nisu znala da pišu latinicu i nemački alfabet, tako da je moje mišljenje da je ovaj kurs bio beskoristan, čak i za njeno početničko znanje.

Preko raspusta smo se bacili na rešavanje zadataka iz radne sveske i čitanje lektira. Naime, koliko sam mogao da primetim, u Austriji mnogo vise potenciraju čitanje knjiga i pisanje eseja  nego što je to bio slučaj u Srbiji. Moguće je da ovo zavisi i od konkretne učiteljice.

U medjuvemenu je počeo i treći razred. I je počela da piše radi kontrolne iz matematike i diktate iz nemačkog. Iz početka je imala dosta grešaka u diktatima, mada sada primećujem da ih je znatno manje. Umesto ocena, učiteljica svoj deci stavljala pecate u sveske. I mi je objasnila da je tako i sa ostalima u razredu i da to nema veze sa činjenicom da je ona izuzeta iz sistema ocenjivanja.

Za sada smo zadovoljni napredkom i pokušavano da joj pomognemo koliko možemo.

Kako upisati dete u skolu u Austriji

Sticajem okolnosti vezanih za našu selidbu, I smo bukvalno morali izvući iz klupe u maju pre nego sto je mogla da završi drugi razred osnovne skole. Moram priznati me cela priča oko njenog prilagodjavanja novom okruženju, drugarima i načinu rada jako opterecivala dok smo planirali selidbu. Ispostavilo se medjutim da su naši strahovi bili neopravdani i da je školski sistem u Austriji institucionalno potpuno pripremljen na situacije kakva je bila naša.

Čim su mi potvrdili da ću dobiti posao u Beču, krenuli smo u misiju  traženja privatnog profesora nemačkog za I. Naizgled prost zahtev se ispostavio kao zapravo jako komplikovan jer u Beogradu u tom trenutku nije bilo nije jednog slobodnog profesora nemačkog jezika (ovo je ukljucivalo i studente Filološkog fakulteta koji su davali privatne časove). Naime, zbog ogromne potražnje, prvenstveno od strane medicinskih radnika, nismo mogli da nadjemo nikoga ko je je imao slobodan termin da nas primi. Otežavajuce okolnosti su bile i što smo zahtevali da časovi budu kod nas u stanu jer nam je to bilo neuporedivo lakše logistički organizovati, kao i cinjenica da se radi o detetu od 8 godina bez ikakvog predznanja iz nemačkog jezika. Posle mesec dana potrage, kada smo vec padali u očaj, uspeli smo da nadjemo profesoricu koja je drzala njemacki u jednoj privatnoj beogradskoj osnovnoj skoli. Zahvaljujuci njoj I je probila led i za 3 meseca savladala neke osnovne pojmove i gramaticka pravila. Dogovorili smo časove 2 puta sedmicno i I je konačno počela uciti nemački 3 meseca pre nego sto je došla u Austriju.

Došao je trenutak kada sam morao napustiti suprugu i decu i početi da radim u Becu. Nas plan je bio da ja prvo dodjem sam, nadjem stan i završim formalnosti se i onda da mi se pridruži ostatak porodice.

Kada sam počeo da radim u Beču, jedan od prvih zadataka mi je bilo trazenje stana. Posto sam temu  traženja stana već obradio u prethodnim postovima, ovde ću samo ukratko reći da sam prilikom izbora stana jako sam vodio racuna da imamo dobru školu u blizini i vrtić koji radi najmanje do 17:00.

Neku ideju o kvalitetu škole mozete dobiti posetom web sajta škole i čitanjem komentara roditelja  na sajtu www.parents.at . Same škole su unesene u Plan grada Beca dostupan na interntu na web stranici: www.wien.gv.at/stadtplan/en/ 

Moram priznati da na parents.at možete naći i informacije koje ne odgovaraju stvarnosti (npr. u slučaju vrtića se pokazalo baš tako). Generalno, čitanje komentara na ovom sajtu me je navelo na zaključak da nisu sve državne osnovne škole u Beču iste. Naime, postoje škole u kojima je većina dece iz imigrantskih porodica i u kojima je kvalitet nastave nažalost na lošijem nivou. U takvim školama deca jako teško nauče nemački jezik jer su stalno okruženi svojim maternjim, a čini se da i sam kvalitet nastave nije na viskom nivou. Privatne i internacionalne skole  smo odmah eliminisali iz daljnje analize jer su školarine bile preskupe. Dodatno mi se nije činilo logičnim da upisujem dete u internacionalnu skolu u kojoj bi slušalo predavanja na engleskom, a da pri tome planirano da živimo u zemlji u kojoj se priča nemački.

Iako smo isprva trazili škole koje imaju nastavnički kadar iz ex-YU, na kraju su smo se fokusirali na državne škole u kojima dominiraju deca iz austrije što se kasnije i pokazalo  kao ispravna i jako važna odluka.

Po iznajmljivanju stana sledeći korak je bilo organizovanje upisa I u osnovnu školu. Posalo sam e-mail upit u dve osnovne škole koje su bile u blizini stana koji smo iznajmili sa molbom da organizujemo sastanak kako bi mi objasnili proceduru za upis učenika koji dolazi u sred školske godine. Dobio sam odgovor samo iz jedne i u njemu je pisalo je da treba da se obratim školskom inspektoru za nas distrikt i da ce inspektor odrediti u koju ce školu I moći da se upiše. U e-mailu su bili i relevantni kontakt podaci školskog inspektora. 

Sledeći korak je bio kontaktiranje inspektorke. Inspektorka (jedna jako ljubazna gospodja) mi je pojasnila da po dolasku I u Bec, treba da zakažemo intervju sa njom na kojem bi porazgovarale i I pokazala svoj nivo znanja nemackog jezika. Na osnovu toga bi ona donela odluku da li I treba da se vrati jedan razred u nazad. Inspektorka obećala da će u medjuvremenu proveriti podatake o raspoloživim mestima u obližnjim skolama u našem distriktu, ali nam je sugerisala da ce I najverovatnije ići u skolu za koju sam već znao da je na lošem glasu.

Interesantno je da je tada već bio maj i da se školska godina u Srbiji završavala za mesec i po dana. Imali smo dilemu da li I treba odmah da predje u Beč ili da prvo završi drugi razred u Beogradu. Medjutim, na moje pitanje, školska inspektorka mi je rekla da I treba da dodje u Beč što pre da bi što pre počela da uči nemački. Bila je u pravu, jer od diplome o završenom drugom razredu u Srbiji praktično nije bilo naročie koristi.

Razgovor sa inspektorkom je medjutim protekao malo drugačije. Da li se ona zbunila ili nas je pomešala sa nekim, ni dan danas mi nije jasno, uglavnom I nije pitala skoro ništa na intervjuu i ja sam dobio papir da se javim u jednu sasvim drugu školu od one koju nam je prvobitno spomenula i koja nam se nije svidela. Za nju smo vec znali da je jako cenjena od strane roditelja učenika, tako da smo bili presrećni. Takodje mi je rekla da I treba da nastavi školovanje tamo gde je stala i da ne treba da ide u niži razred. Pošto je već kod sebe imala podatke o slobodnim mestima u odeljenjima, odmah je napisala u koje odeljenje treba da se javimo. Sve u svemu, prvi korak je prošao mnogo bolje nego što sam očekivao.

Sutradan je supruga odvela I u školu na upis. Cela procedura je trajala jako kratko, direktorica ih je primila i pročitala instrukcije školske inspektorke. Sledilo je upoznavanje sa učiteljicom i novim drugarima. Sutradan je I trebala da krene da redovno pohadja nastavu u Beču.

Sama škola u koju smo upisali I je bila tzv GTVS - Ganztagsvolksschule (škola sa celodnevnom nastavom). Ukoliko planirate da se preselite u Beč, moja topla preporuka je da upišete dete u ovakvu školu. Preduslov za to je da oba roditelja rade i da živite u blizini. Nastava u GTVS traje do 15:30 pri čemu deca imaju dva bloka nastave sa pauzom od jedan i po sat izmedju blokova. GTVS škole imaju svoj restoran i dnevni boravak, tako da dete u školi može boraviti do 17:30. Pri tome su svi obroci obezbedjeni: doručak, voćna užina, ručak i popodnevna užina. Ovakve škole nisu besplatne i plaćaju se izmedju 180 i 200 EUR mesečno. Troškovi pokrivaju hranu i brigu o detetu (izmedju blokova i izmedju 15:30 i 17:30). Troškove naplaćuje grad, pri čemu možete da se odlučite izmedju dve opcije: da plaćate troškove lično ili da se novac skida automatski sa vašeg računa u banci.

Ukoliko dete upisujete redovno u prvi razred osnovne škole u Beču, procedura je malo drugačija. Tada ne treba da posećujete školskog inspektora, već će vam grad Beč poslati pozivnicu za upis u školu čim det napuni 6 godina. Pozivnica se šalje poštom na adresu na kojoj se prijavili boravak (Meldezettel). Kada dobijete ovu pozivnicu, sami možete izabrati u koju ćete školu konkurisati. Možete konkurisati u samo jednu školu, pri čemu na prjavi za školu morate navesti drugu i treću opciju u slučaju da u željenoj školi nema mesta. Obavezno sačuvajte ovaj papir, jer će vam biti potreban kada budete predavali prijavu za školu.

Same škole biraju decu prvenstveno na osnovu blizine stanovanja, a prednost imaju i deca čiji brat ili sestra već idu u istu školu. Ukoliko želite da dete prijavite u GTVS, kao što rekoh, morate obratiti pažnju da oba roditelja moraju biti zaposlena ili ćete biti odbijeni. U koliko vas željena škola odbije, grad Beč će vam dodeliti alternativnu školu, uzimajući u obzir vašu listu želja. Kada škola primi i upiše dete, dobićete pismo sa svim detaljima. Izmedju prijave i dobijanja potvrde o upisu može proći mesec do dva. Inače, upis u školu je obično u Februaru (tačni dani su obično objavljeni na web sajtu škole). Par dana pre upisa, morate otići do škole da zakažete termin za intervju sa direktorom škole i školskim psihologom. Pored njih, na dan upisa dete će morati da uradi i test iz nemačkog jezika i koncentracije gde deca u učionici treba da odgovore na par pitanja na nemačkom i pokažu da su u stanju da sede na mestu 45 minuta. Ukoliko dete ne prodje ovaj test, škola će predložiti da se dete upiše u predškolsko u istoj školi i da se početak škole odloži za godinu dana.

Ukoliko dete upisujete u prvi razred gimnazije, procedura je slična, stim da na intervju trebate poneti i svedočanstva i osnovne škole, kao i preporuku učiteljice. Opšti kriterijumi za upis su identični, dakle najvažnije je da stanujete u blizini.